Лепа реч и гвоздена врата отвара!

Autor: Jelena Kostadinović

ФОТО: Spiritcrossing

Викенд је. Коначно могу да одморим након напорне недеље. Коначно сам остала сама са собом. Моје мисли и ја. Оловка која пише срцем и ја. И док пишем све оне ситнице које су ми улепшале ову недељу, схватам да ми је недеља била испуњена позитивним људима и лепим речима. Схватам да сам радила и по 12 сати дневно, али ми то није било тешко, јер бих цео дан провела у смеху, а на крају дана би ме сачекала лепа порука од људи које волим. Застала сам... и срећна сам. Лепа реч. Да, заиста много значи. Да, заиста и гвоздена врата отвара.

Наш нобеловац, Иво Андрић, тврдио је да је чудно како нам је мало потребно да будемо срећни, и јос чудније, како нам често баш то мало недостаје! И Душко Радовић нас је уверавао Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде. Зато сам и застала над својим дневником, одала минут ћутања том тренутку просветљења, том тренутку чисте среће.

Онда сам се запитала због чега је све мање лепих речи и похвала и сетила се рекламе „није тешко бити фин“ када се онај човечуљак оклизне на кору од банане. Схватила сам колико снажну поруку та реклама носи – схватила сам колико је важно не бити саможив. На крају, то је једини одговор зашто је све мање лепих речи упућених другима – превише се окрећемо само себи и успеху да заборављамо да некоме улепшамо дан, да заборављамо колико је диван осећај измамити некоме осмех на лице.

На једном од блогова сам прочитала:
Живимо у свету где је све засновано на материјаним вредностима. Људи су усредсређени на пуку борбу за преживљавање. Живот се своди на посао, бригу о породици, ретке тренутке одмора. Најчешће се занемарује унутрашња потреба за духовним вредностима. Свет се огледа у сивом огледалу. Наравно да у њему видимо себе као успешне особе, са истом таквом каријером, беспрекорног изгледа и наизглед задовољне и срећне. То је само привидно и далеко од правог одраза. А он је нимало бајковит. Права и једина истина је она која се крије у самом човеку, у његовој души .Она вапи за мало одмора, љубави, нежности .Често се то занемарује. Као да нико не зна да све то може стати у једну лепу реч.
И заиста је тако. Занемарујемо своја осећања, занемарујемо своје потребе, занемарујемо љубав у нашој журби ка материјалним добрима. Требало би само мало да застанемо, погледамо око себе, запазимо особе око нас које хитају некуда без осмеха на лицу. И данас се најежим када се сетим оне приче о човеку који је скочио са Бранковог моста, а коме су у џепу нашли цедуљицу на којој је писало да ће се предомислити и неће скочити само уколико му се неко насмеје на путу до моста. Очигледно му се нико није насмејао, а и он сам није пронашао вољу за животом, радост и мотивацију. Зато, почнимо од себе, завиримо у своје срце и увидимо шта заправо желимо и шта нам недостаје. Можда баш једна лепа реч, један осмех, једно нацртано срце или нежни пољубац. Јер, сама лепа реч значи много тога, може много да нас усрећи, може све да промени на боље. Управо лепа реч може да отопи санту леда или распири најтишу ватру, а сам осмех може да сломи и најтврђе срце, поготово у свету где је лепа реч на изумирању, у свету где је тешко изустити оно што осећамо због страха од неприхватања и неодобравања.

Тешко је преломити и пустити срце да прича. Тешко је знати, тешко је одлучити, тешко је знати рећи лепу реч. Али, ја се не слажем са тим. У сваком од нас чучи по једно осећајно биће коме разум стоји на путу. А када се он склони на страну, унутрашња осећања су спремна да кажу све оно што је било скривано и што је било потребно за срећу. Не, није нимало тешко за тренутак занемарити разум и пустити све оне лепе речи да испливају на површину и задовоље другу, нама драгу особу. У свакодневници која је стресна, лепа реч је као мелем за душу, само треба одабрати прави тренутак за праву реч која ће обрисати све до тада ружно.

Због тога, препустимо се свом срцу. Дозволимо му некада да одабере, да проговори. Дозволимо му да надвлада разум и искаже себе у најбољем светлу. Управо наше срце представља нас саме. То смо ми и потребни смо свету баш такви какви јесмо. Лепота лежи у различитости. Лепота лежи у нама самима. Дозволимо емоцијама да превладају. Можда откријемо неке нове боје, можда победимо сивило света у коме се налазимо. Не дозволимо себи да постанемо само шрафови машина 21. века. Не дозволимо индустрији да избрише осмехе са наших лица и избрише нам потребу да мамимо осмехе других људи. Покажимо свету да нам је стало да волимо и будемо вољени! Покажимо роботима да у нашим срцима има много више снаге него у моторима који њих покрећу! Покажимо људима које волимо да нам је стало и да имамо времена за њих! Ево већ сада, узмите телефоне у руке и саопштите неком да га волите! Тих тридесет секунди могу донети препород како вама, тако и особи којој ћете то саопштити, а поново, неће вам одузети превише времена.

И сам Đорђе Балашевић поручује: „Само да ти кажем, мишу мој поспани.. Кад пожелиш неком, нешто лепо рећи, не чекај сутра. Јер многи су тако закаснили... И зато те будим.”
А ја се надам да ћу вас пробудити овим текстом. Неки од нас су предуго спавали! Извините, сада морам да идем, имам и ја коме саопштити да га волим...

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/з2лxyивв5/лове_ман_воман_силхоуетте_сун_сунсет_сеа_лаке_бе.јпг" />

ФОТО: Listofimages

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti