Lepa reč i gvozdena vrata otvara!

Autor: Jelena Kostadinović

FOTO: Spiritcrossing

Vikend je. Konačno mogu da odmorim nakon naporne nedelje. Konačno sam ostala sama sa sobom. Moje misli i ja. Olovka koja piše srcem i ja. I dok pišem sve one sitnice koje su mi ulepšale ovu nedelju, shvatam da mi je nedelja bila ispunjena pozitivnim ljudima i lepim rečima. Shvatam da sam radila i po 12 sati dnevno, ali mi to nije bilo teško, jer bih ceo dan provela u smehu, a na kraju dana bi me sačekala lepa poruka od ljudi koje volim. Zastala sam... i srećna sam. Lepa reč. Da, zaista mnogo znači. Da, zaista i gvozdena vrata otvara.

Naš nobelovac, Ivo Andrić, tvrdio je da je čudno kako nam je malo potrebno da budemo srećni, i jos čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje! I Duško Radović nas je uveravao Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. Zato sam i zastala nad svojim dnevnikom, odala minut ćutanja tom trenutku prosvetljenja, tom trenutku čiste sreće.

Onda sam se zapitala zbog čega je sve manje lepih reči i pohvala i setila se reklame „nije teško biti fin“ kada se onaj čovečuljak oklizne na koru od banane. Shvatila sam koliko snažnu poruku ta reklama nosi – shvatila sam koliko je važno ne biti samoživ. Na kraju, to je jedini odgovor zašto je sve manje lepih reči upućenih drugima – previše se okrećemo samo sebi i uspehu da zaboravljamo da nekome ulepšamo dan, da zaboravljamo koliko je divan osećaj izmamiti nekome osmeh na lice.

Na jednom od blogova sam pročitala:
Živimo u svetu gde je sve zasnovano na materijanim vrednostima. Ljudi su usredsređeni na puku borbu za preživljavanje. Život se svodi na posao, brigu o porodici, retke trenutke odmora. Najčešće se zanemaruje unutrašnja potreba za duhovnim vrednostima. Svet se ogleda u sivom ogledalu. Naravno da u njemu vidimo sebe kao uspešne osobe, sa istom takvom karijerom, besprekornog izgleda i naizgled zadovoljne i srećne. To je samo prividno i daleko od pravog odraza. A on je nimalo bajkovit. Prava i jedina istina je ona koja se krije u samom čoveku, u njegovoj duši .Ona vapi za malo odmora, ljubavi, nežnosti .Često se to zanemaruje. Kao da niko ne zna da sve to može stati u jednu lepu reč.
I zaista je tako. Zanemarujemo svoja osećanja, zanemarujemo svoje potrebe, zanemarujemo ljubav u našoj žurbi ka materijalnim dobrima. Trebalo bi samo malo da zastanemo, pogledamo oko sebe, zapazimo osobe oko nas koje hitaju nekuda bez osmeha na licu. I danas se naježim kada se setim one priče o čoveku koji je skočio sa Brankovog mosta, a kome su u džepu našli ceduljicu na kojoj je pisalo da će se predomisliti i neće skočiti samo ukoliko mu se neko nasmeje na putu do mosta. Očigledno mu se niko nije nasmejao, a i on sam nije pronašao volju za životom, radost i motivaciju. Zato, počnimo od sebe, zavirimo u svoje srce i uvidimo šta zapravo želimo i šta nam nedostaje. Možda baš jedna lepa reč, jedan osmeh, jedno nacrtano srce ili nežni poljubac. Jer, sama lepa reč znači mnogo toga, može mnogo da nas usreći, može sve da promeni na bolje. Upravo lepa reč može da otopi santu leda ili raspiri najtišu vatru, a sam osmeh može da slomi i najtvrđe srce, pogotovo u svetu gde je lepa reč na izumiranju, u svetu gde je teško izustiti ono što osećamo zbog straha od neprihvatanja i neodobravanja.

Teško je prelomiti i pustiti srce da priča. Teško je znati, teško je odlučiti, teško je znati reći lepu reč. Ali, ja se ne slažem sa tim. U svakom od nas čuči po jedno osećajno biće kome razum stoji na putu. A kada se on skloni na stranu, unutrašnja osećanja su spremna da kažu sve ono što je bilo skrivano i što je bilo potrebno za sreću. Ne, nije nimalo teško za trenutak zanemariti razum i pustiti sve one lepe reči da isplivaju na površinu i zadovolje drugu, nama dragu osobu. U svakodnevnici koja je stresna, lepa reč je kao melem za dušu, samo treba odabrati pravi trenutak za pravu reč koja će obrisati sve do tada ružno.

Zbog toga, prepustimo se svom srcu. Dozvolimo mu nekada da odabere, da progovori. Dozvolimo mu da nadvlada razum i iskaže sebe u najboljem svetlu. Upravo naše srce predstavlja nas same. To smo mi i potrebni smo svetu baš takvi kakvi jesmo. Lepota leži u različitosti. Lepota leži u nama samima. Dozvolimo emocijama da prevladaju. Možda otkrijemo neke nove boje, možda pobedimo sivilo sveta u kome se nalazimo. Ne dozvolimo sebi da postanemo samo šrafovi mašina 21. veka. Ne dozvolimo industriji da izbriše osmehe sa naših lica i izbriše nam potrebu da mamimo osmehe drugih ljudi. Pokažimo svetu da nam je stalo da volimo i budemo voljeni! Pokažimo robotima da u našim srcima ima mnogo više snage nego u motorima koji njih pokreću! Pokažimo ljudima koje volimo da nam je stalo i da imamo vremena za njih! Evo već sada, uzmite telefone u ruke i saopštite nekom da ga volite! Tih trideset sekundi mogu doneti preporod kako vama, tako i osobi kojoj ćete to saopštiti, a ponovo, neće vam oduzeti previše vremena.

I sam Đorđe Balašević poručuje: „Samo da ti kažem, mišu moj pospani.. Kad poželiš nekom, nešto lepo reći, ne čekaj sutra. Jer mnogi su tako zakasnili... I zato te budim.”
A ja se nadam da ću vas probuditi ovim tekstom. Neki od nas su predugo spavali! Izvinite, sada moram da idem, imam i ja kome saopštiti da ga volim...

FOTO: Listofimages

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti