Autor: Branka Dundić
FOTO: tportal.hr
Nakon kraće pauze u pisanju, vratila sam se svom porivu puna entuzijazma, novih iskustava i novih ideja. Moji urednici podržali su me u ambiciji da osnujem novu rubriku – super. Ideju imam odavno, a naziv rubrike, mislila sam, nastaće u hodu; nazivi su mi i tako uvek bili jača strana. Ispostavilo se, međutim, da će ovaj put baš taj deo ići malo teže. Da, priželjkivala sam slobodu i poverenje koje sam i dobila – da sama uređujem rubriku i da se bavim temama koje ja smatram važnima. Pa ipak, sada kada sam tako slobodna, kao da ne znam šta ću sa slobodom (tema za neku od narednih kolumni?). A pored ove psihološke blokade, tu je i ona objektivnija; prosto - kako nazvati rubriku a da to bude efektno, ne predugačko, smisleno, ne previše ozbiljno, ne previše detinjasto, da ne odskače (bar ne previše) od ostatka sadržaja našeg portala... Svakako, ta forma mora da govori nešto o sadržinskom ispunjenju. O čemu ja želim javno da govorim (pišem), koje to misli, zapažanja, vlastita intelektualna i kreativna nadahnuća i neurotična stanja želim da podelim sa vama, na kakve događaje i pojave želim da skrenem pažnju, koje krive Drine da ispravim, to znam.
Dijalektičko-erotični ples opšteg i pojedinačnog za mene je nepresušni izvor inspiracije. Pojedinac u društvu, društvo u pojedincu. Tako pipavo. Čak i kada kažemo tu reč „pojedinac“, mi je opet izgovaramo na jedan opšti način. Pojedinac – u smislu svih pojedinaca. Takav pojedinac neminovno dobija karakteristike glumca španske serije ili, u najboljem, nekog američkog humorističkog sitkoma (How I met your mother – my favorit!), i, kao na onim profi fotkama, fokus se stavlja na neke uobičajene pojedinačne karakteristike, prave se tipovi, dok se ostatak, možda ono manje podležuće logičkim zakonima, zamagljuje, i mi opet stvaramo lažne slike, kreiramo bajke, mistifikujemo. Opet je to tamo neki pojedinac, i „ne zna on naše muke“.
E, iz tog razloga imam veliku želju da se bavim sitničarenjem. Tamo gde vidim da se nešto uzima zdravo za gotovo, tamo ću da uperim prst. Tamo gde se, umesto uzroka, posledica uzima kao polazište za neku teoriju, stav, tamo leže mnogi, navodno nepostojeći odgovori. Bitan mi je pojedinac rastrzan između blagodeti konformizma i privlačne snage individualizma. Kaže Hegel da pozornica dešavanja svetske istorije nije polje sreće. Kaže da smo tu sredstva za realizovanje nekog višeg plana prirode. A ipak, nešto nas tera da se za nju borimo. Za sreću. Kada mene uhvate ova utopistička nastojanja, ja uzmem svoj vodeni pištolj; dakle, vrlo je moguće da će sve pomalo da liči na pucnjavu.
I zapravo, slagala sam vas na početku teksta. Ja od početka zapravo imam i jedan, po meni savršen naziv za moju rubriku. Kada sve pojedinačne, konkretne događaje u društvu na svim mogućim poljima na kojima se društvenost realizuje dovedemo do najveće moguće apstrakcije, čini se da dobijamo da se svi oni odvijaju pod vlašću dva principa – ljubavi i moći. Možda, ako bih bila preciznija, pod vlašću volje za moći, kao aktivnim (aktivno-pasivnim?) principom, i ljubavi, kao pasivnim (pasivno-aktivnim?)principom (tačka u kojoj se ova dva principa sastaju i tvore jedno – da li, kako, zašto... - o tome rado, ali neki sledeći put) . Ili možda, ako bih iz toga htela da izvedem naziv za moju rubriku, taj naziv bi glasio „Ljubav i politika“. Gde ima ljubavi, nema politike. Gde nema (ili nestane) ljubavi, nastaje politika. Ali, gde ima ravnodušnosti, nema ni politike. Apatija je neko treće stanje, koje se dešava u odsustvu duha. Odbijanje života, iako on faktički još traje. Postoji i takvo stanje. Fakat. Utoliko bi, možda, još smisleniji naziv za rubriku bio „Ljubav, politika i apatija“. Time mislim da bih pokrila zaista sve apstraktne okvire ljudskih suodnošenja. Hm...
Postoji ona dilema, da li kada kažemo „suprotnost“ mislimo na dve najudaljenije tačke na nekoj skali pa je zapravo razlika među njima samo gradualna, ili su pak suprotnosti neka dva pojma jako teško (nikako?) svodiva jedan na drugi (tzv disparatni pojmovi - ne mogu da odolim da upotrebim stručni izraz), oni među kojima postoji kvalitativna, suštinska razlika? Ukoliko je slučaj ovo drugo (stvarno nisam sigurna), onda je, po meni, suprotan pojam pojmu ljubavi upravo – politika.
Politika je sve ono što ljubav ne toleriše. Ljubav je prepuštanje slučaju, politika je promišljanje slučaja (kada kažem politika mislim na njeno pojmovno određenje, na odnose (ne)moći među ljudima, nikako na aktualna Vučićeva hapšenja, Radulovićeve reforme i Krstićev glas kao da se nagutao helijuma). Ljubav je življenje u trenutku, politika je taktika za budućnost. Ljubav je mi, politika je ja.
Svuda gde ima više od dva čoveka, postoji i mora da postoji politika. Svuda gde ima više od dva čoveka, ona prirodna neposrednost bledi, i najzad u većoj grupi (društvu), ona može da postoji još samo kao isplanirana, kao falsifikat, kao deo imidža i uloge koju pojedinac preuzima i u kojoj on pokušava da što vernije odglumi svoje „pravo ja“.
E tako. Iz svih ovih navedenih razloga, ja sam došla do zaključka da je, za bavljenje društvom na način na koji ja želim njime da se bavim, naziv „Ljubav i politika“ vrlo, vrlo prikladan. Oko onog dela sa apatijom se još dvoumim. Apatija kao apsolutno negativan princip možda može prećutno da se provuče i izvuče iz konteksta, možda njeno prisustvo može logičkim putem da se izvede iz naziva jer, ako politiku uzmemo kao osujećenje ljubavi (a u nekim slučajevima i obrnuto, da, da), onda to valjda nužno implicira određen broj nezadovoljnih otpadnika koji se opredeljuju za apatiju, pa samim tim i njeno prisustvo kao jedne od kreatorki opšteg raspoloženja društva.
Ono što mene muči je – da li će, i koliki broj ljudi razumeti šta je pisac koji je rubriku nazvao „ljubav i politika“ hteo da kaže? Može se protumačiti kao igra rečima na konto onog „ljubav i moda“. Možda ljudi pomisle da želim da nasledim Rušku Jakić. A ne želim. U svakom slučaju, ova druga reč mi je problematičnija, zato što izričito podvlačim da nemam nikakvu nameru da se bavim likovima i delima aktuelnih političara (osim eventualno nekim njihovim karakternim osobinama kao tipičnim za taj sloj ljudi, izvesnim patologijama, ali svakako bez imenovanja i nekog ličnog konteksta). Uostalom, iserbia i nije portal koji se bavi aktuelnim političkim pitanjima, i prvo bih kod urednika naišla na neodobravanje.
Sada ću ponoviti pitanje sa početka teksta – koja vam je bila prva asocijacija kada ste pročitali naslov teksta? Jedan drugar mi je kao iz topa rekao – Ana Bekuta i Mrkonjić.
Ljubav i politika? Da ili ne?
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
