Љубав и политика

Autor: Бранка Дундић

ФОТО: tportal.hr

Након краће паузе у писању, вратила сам се свом пориву пуна ентузијазма, нових искустава и нових идеја. Моји уредници подржали су ме у амбицији да оснујем нову рубрику – супер. Идеју имам одавно, а назив рубрике, мислила сам, настаће у ходу; називи су ми и тако увек били јача страна. Испоставило се, међутим, да ће овај пут баш тај део ићи мало теже. Да, прижељкивала сам слободу и поверење које сам и добила – да сама уређујем рубрику и да се бавим темама које ја сматрам важнима. Па ипак, сада када сам тако слободна, као да не знам шта ћу са слободом (тема за неку од наредних колумни?). А поред ове психолошке блокаде, ту је и она објективнија; просто - како назвати рубрику а да то буде ефектно, не предугачко, смислено, не превише озбиљно, не превише детињасто, да не одскаче (бар не превише) од остатка садржаја нашег портала... Свакако, та форма мора да говори нешто о садржинском испуњењу. О чему ја желим јавно да говорим (пишем), које то мисли, запажања, властита интелектуална и креативна надахнућа и неуротична стања желим да поделим са вама, на какве догађаје и појаве желим да скренем пажњу, које криве Дрине да исправим, то знам.

Дијалектичко-еротични плес општег и појединачног за мене је непресушни извор инспирације. Појединац у друштву, друштво у појединцу. Тако пипаво. Чак и када кажемо ту реч „појединац“, ми је опет изговарамо на један општи начин. Појединац – у смислу свих појединаца. Такав појединац неминовно добија карактеристике глумца шпанске серије или, у најбољем, неког америчког хумористичког ситкома (Хов И мет yоур мотхер – мy фаворит!), и, као на оним профи фоткама, фокус се ставља на неке уобичајене појединачне карактеристике, праве се типови, док се остатак, можда оно мање подлежуће логичким законима, замагљује, и ми опет стварамо лажне слике, креирамо бајке, мистификујемо. Опет је то тамо неки појединац, и „не зна он наше муке“.

Е, из тог разлога имам велику жељу да се бавим ситничарењем. Тамо где видим да се нешто узима здраво за готово, тамо ћу да уперим прст. Тамо где се, уместо узрока, последица узима као полазиште за неку теорију, став, тамо леже многи, наводно непостојећи одговори. Битан ми је појединац растрзан између благодети конформизма и привлачне снаге индивидуализма. Каже Хегел да позорница дешавања светске историје није поље среће. Каже да смо ту средства за реализовање неког вишег плана природе. А ипак, нешто нас тера да се за њу боримо. За срећу. Када мене ухвате ова утопистичка настојања, ја узмем свој водени пиштољ; дакле, врло је могуће да ће све помало да личи на пуцњаву.

И заправо, слагала сам вас на почетку текста. Ја од почетка заправо имам и један, по мени савршен назив за моју рубрику. Када све појединачне, конкретне догађаје у друштву на свим могућим пољима на којима се друштвеност реализује доведемо до највеће могуће апстракције, чини се да добијамо да се сви они одвијају под влашћу два принципа – љубави и моћи. Можда, ако бих била прецизнија, под влашћу воље за моћи, као активним (активно-пасивним?) принципом, и љубави, као пасивним (пасивно-активним?)принципом (тачка у којој се ова два принципа састају и творе једно – да ли, како, зашто... - о томе радо, али неки следећи пут) . Или можда, ако бих из тога хтела да изведем назив за моју рубрику, тај назив би гласио „Љубав и политика“. Где има љубави, нема политике. Где нема (или нестане) љубави, настаје политика. Али, где има равнодушности, нема ни политике. Апатија је неко треће стање, које се дешава у одсуству духа. Одбијање живота, иако он фактички још траје. Постоји и такво стање. Факат. Утолико би, можда, још смисленији назив за рубрику био „Љубав, политика и апатија“. Тиме мислим да бих покрила заиста све апстрактне оквире људских суодношења. Хм...

Постоји она дилема, да ли када кажемо „супротност“ мислимо на две најудаљеније тачке на некој скали па је заправо разлика међу њима само градуална, или су пак супротности нека два појма јако тешко (никако?) сводива један на други (тзв диспаратни појмови - не могу да одолим да употребим стручни израз), они међу којима постоји квалитативна, суштинска разлика? Уколико је случај ово друго (стварно нисам сигурна), онда је, по мени, супротан појам појму љубави управо – политика.
Политика је све оно што љубав не толерише. Љубав је препуштање случају, политика је промишљање случаја (када кажем политика мислим на њено појмовно одређење, на односе (не)моћи међу људима, никако на актуална Вучићева хапшења, Радуловићеве реформе и Крстићев глас као да се нагутао хелијума). Љубав је живљење у тренутку, политика је тактика за будућност. Љубав је ми, политика је ја.

Свуда где има више од два човека, постоји и мора да постоји политика. Свуда где има више од два човека, она природна непосредност бледи, и најзад у већој групи (друштву), она може да постоји још само као испланирана, као фалсификат, као део имиџа и улоге коју појединац преузима и у којој он покушава да што верније одглуми своје „право ја“.

Е тако. Из свих ових наведених разлога, ја сам дошла до закључка да је, за бављење друштвом на начин на који ја желим њиме да се бавим, назив „Љубав и политика“ врло, врло прикладан. Око оног дела са апатијом се још двоумим. Апатија као апсолутно негативан принцип можда може прећутно да се провуче и извуче из контекста, можда њено присуство може логичким путем да се изведе из назива јер, ако политику узмемо као осујећење љубави (а у неким случајевима и обрнуто, да, да), онда то ваљда нужно имплицира одређен број незадовољних отпадника који се опредељују за апатију, па самим тим и њено присуство као једне од креаторки општег расположења друштва.

Оно што мене мучи је – да ли ће, и колики број људи разумети шта је писац који је рубрику назвао „љубав и политика“ хтео да каже? Може се протумачити као игра речима на конто оног „љубав и мода“. Можда људи помисле да желим да наследим Рушку Јакић. А не желим. У сваком случају, ова друга реч ми је проблематичнија, зато што изричито подвлачим да немам никакву намеру да се бавим ликовима и делима актуелних политичара (осим евентуално неким њиховим карактерним особинама као типичним за тај слој људи, извесним патологијама, али свакако без именовања и неког личног контекста). Уосталом, исербиа и није портал који се бави актуелним политичким питањима, и прво бих код уредника наишла на неодобравање.

Сада ћу поновити питање са почетка текста – која вам је била прва асоцијација када сте прочитали наслов текста? Један другар ми је као из топа рекао – Ана Бекута и Мркоњић.

Љубав и политика? Да или не?

***

Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti