О најадреналинскијем филмском жанру, хорору
Autor: Ivan Lalić
ФОТО www.vote29.com
Не знам где је и шта ради сада Дејан Đ, мој другар из детињства. Изгубили смо контакт када се он преселио у петом разреду на десну обалу Саве. Његовим одласком, нестала је и једна од наших оаза у слободно време, његов стан. За разлику од највећег броја наших сабораца из школских клупа, Дејан је највећи дан проводио сам, чинећи његову дневну собу са великим телевизором и модерним видео-рекордером идеалним уточиштем за клинце ван образовних установа. Када се у све то убацио и видео-клуб „51”, смештен у једној од гарсоњера у комшилуку, позорница за будуће филмофиле била је постављена.
А како сте у том узрасту склони такмичењу и доказивању пред вршњацима, било је више него очекивано да кренете у надметање ко је неустрашивији. И тако смо дошли до тога да су двојица седмогодишњака свој џепарац почела да троше на изнајмљивање филмова страве и ужаса. Суштински необразовани на пољу хорора, упловили смо у свет Б-треш продукције са краја осамдесетих. И док су се остала деца још увек ужасавала уз „It”, „Petak 13”, „Stravu u ulici Brestova” и „Ajkulu”, ми смо у нашем тефтеру већ имали „Gospodara pakla”, „Mračnog anđela”, „Muvu” и „Podvodnu platformu 6”.
Самим тим, када сам одрастао, имао сам далеко бољу стартну позицију кад је целулоидни адреналински страх у питању. То наравно није значило да се нисам и у познијим тинејџерским, па чак и адолесцентским данима трзао пред малим и великим екранима. Изненађења су постала ређа, али снажнија. И чврсто су обликовала будући филмски укус, непрестано појачавајући глад за вишим нивоом квалитета производа фабрике илузија.
Први такав сусрет одиграо се у најмрачнијим деведесетим, уз „Југоскандик” телевизијски канал, у доба када су се инострани сателитски канали бестидно „крали” и бесплатно емитовали и на нашим фреквенцијама. У касном вечерњем термину дочекала ме је минималистичка уводна шпица и благо злокобна музика Džerija Goldsmita. Будући да је самим преносом кршено више десетина закона о тв-дифузији, нисмо имали тај луксуз да уживамо и у чарима титла. Наслов ми се пак урезао дубоко у памћење, баш као и ремек-дело Ridlija Skota које је следило након њега. Алиен. Туђин, ванземаљац. Међу старијим филмофилима познат под једним од најуспелијих слободних превода у историји кинематографије. „Osmi putnik”.
Иако већ поприлично огуглао на треш и мистику, целокупна атмосфера ме је од првог кадра натерала да схватим да ово није само још један обичан хорор. Не. Ово је било нешто сасвим ново те 1979. кад се појавило у биоскопским салама и мешавином неподношљиве тензије, минималног, али жестоког насиља и antologijske scene са Джоном Хуртом натерало гледаоце да напуштају пројекције, тражећи чак и помоћ медицинског особља. Сигурно је томе допринела чињеница да чудовиште честито ни не видимо у првом сату филма, као и да су покојни H.R.Giger и Ридли успели у својој намери да створе јединствени нови свет туђинске и негостољубиве планете и убилачког створа који је њој лежао успаван годинама.
Што се мене лично тиче, утицај родоначелника СФ-хорора на моје филмско формирање био је немерљив. Читава франжиза која је настала након првог дела постала је мој омиљени серијал и филм чијим се кадровима, акционим секвенцама и специјалним ефектима увек радо враћам, у свим форматима и приликама. За разлику од детињства, сада ми више није толико страшан, колико је застрашујуће квалитетан производ фабрике илузија у правом смислу те речи.
Године су пролазиле, десетине и стотине филмова се низале једна за другом, али је добрих хорора било мало. Мејнстрим кинематографија је на прелазу векова хорор спојила са комедијом и маневарски простор за љубитеље адреналина на великом платну опасно се сузио.
Ко зна колико би се још умањио, да се западне продукције нису у свом налету рециклаже идеја окренуле ка једној од светских кинематографија која је докторирала на хардкор хорорима. Јапанској.
За разлику од „Осмог путника”, амерички римејк „Ringa” нисам погледао сам. То га, међутим, није учинило ништа мање језивим. За разлику од већине треш-слеш хорора који своју привлачност темеље на хектолитрима проливене крви, „Krug” много дубље улази под кожу и пузи уз кичму. Тајна његовог успеха је у томе што напада директно централни нервни систем, својом комбинацијом психолошких елемената који и код најтврдокорнијих гледалаца стварају осећај језе и нелагоде. То се пре свега односи на можда и најефектнијих minut i kusur у историји хорора, сада већ легендарни снимак на видео-касети који у гроб шаље све који га одгледају. Напретком опреме за репородукцију, били смо у стању да ту секвенцу успоримо, разложимо на делове и још више се престравимо када схватимо да у просеку три од четири кадра наше око није ни регистровало, али зато мозак сигурно јесте. Јапанци су по обичају свој задатак схватили озбиљно и резултат је један од најаутентичнијих филмова страве и ужаса икада.
Напоредо са психолошким хорорима, ходају и они који своју успешност дугују реалистичности и могућем исходу и у реалном животу. Управо због чињенице да темпо цивилизације у последњем веку убрзава корацима од седам миља, још их је мање који су уверљиви у том свом науму и малтене се могу набројати на прсте једне руке. А можда и најбољи од њих је ту већ скоро 35 година, али се и даље у свим анкетама неправедно занемарује. У питању је и један од мојих највећих пропуста у филмофилској каријери и остварење које сам имао прилике одгледам тек пре пар година и то на великом платну, у „Кинотеци”.
„Isijavanje”.
Већ у уводним кадровима, екстеријер Стеновитих планина поставио је атмосферу изолованости, додатно појачану непоновљивим ентеријерима хотела „Видиковац”. Када се у све то упустио и непоновљиви Велики Džek Nikolson, нервни слом главног јунака могао је да почне. Кроз pad Джека Торанса били смо вођени сигурном руком великог мајстора режије, његовим покретним кадровима и дугим резовима, одличном музиком и бизарним сценама које су ледиле крв у жилама без превише крви. Уколико је „Осми путник” створио читав један поџанр, а „Круг” нам се поиграо са умовима, „Исијавање” је хорор учинило уметничким делом и тај неправедно запостављени жанр поставило на заслужено место.
Место које му до сада нису признали ни умишљена „Академија” ни уштогљени критичари.
А и не морају, пошто нас ни то неће спречити да и даље волимо да се плашимо уз покретне слике.
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
