Љубав ВС. Прича о љубави

Autor: Salome

Ово није чланак о љубави. Ово је чланак о начину на који се креирају очекивања и о великом уделу приче у дотичном процесу. Расли смо уз разне бајке, приповетке, Дизнијеве цртаће, па све до усмених препричавања различитих искустава пријатеља мог пријатеља. Целокупна наративна линија, од уметничких творевина до опште познатих друштвених образаца, обликује наша унутрашња очекивања на свим важнијим животним нивоима, па и на нивоу љубави. Кроз причу усвајамо шта би то требало да је љубав, како се она препознаје и зашто је важна.
Одавно смо научили да ако је љубав права, она је једна и вечна. У стању смо да одбацимо све што се не уклапа у концепцију која подразумева да права љубав превазилази све препреке, одржава се сама од себе и представља извор безусловне среће. Патимо кад се наша очекивања не испуне, а нисмо способни да разлучимо узроке душевног мучења који недвосмислено почивају на раскораку између онога што јесте и онога што ми мислимо да би требало да буде. Између љубави и приче о љубави.

Уколико се критички сагледају љубавни заноси приметиће се да су, без изузетка, све љубави праве. Не постоје лажне љубави. Љубав је љубав, а не играчка за стрине и тете. Оно што доводи до пометње јесте то што је љубав јединствена и непоновљива. Још када се дода да није вечна, демистификује се водећи наратив наше генерације. Генерације, која када се затекне у ситуацији да не може да оствари причу на којој је изграђен цео њен систем мишљења – распада се у парампарчад.

Мит о љубави директно се заснива на премиси живели су срећно до краја живота. Импутира се да само треба наћи правог партнера и то је довољно - срећа зависи од романтичне љубави, а љубав нужно обезбеђује благостање. Сваки појединац различито реагује када се суочи са илузорним карактером поменутих судова. На крају, већина резигнирано одустаје од љубави, пристаје на дај шта даш и спремно позива за сведока време које је почетак и крај свега – да је сваки човек увек на губитку.

А само треба да се отргне од the приче. Да ли бисмо се ми заљубили да нам нису читали ниједну љубавну причу? Наравно да бисмо. Разлика је само у томе што, у том случају, заљубили бисмо се неоптерећени речима и очекивањима - заљубили бисмо се на онај начин на који смо ми сами створени да волимо. И узимали бисмо од других само оно што нам је заиста потребно. Аутентична конекција коју остваримо са другим бићем одржавала би се интуитивно и доследно појединачној природи заљубљених. Интензивно би се осећала силина љубави и лако би се прихватала њена променљива ћуд. Ми тако мало волимо љубав, задојени најразличитијим идејама о њој.

Но ипак, докле год је човек везан за језичку раван и процесуира информације о свету путем језичких симбола, спознати ствари саме по себи, па тако и љубав, није могуће. Осуђени смо на приче. Будући да сопствени идентитет спознајемо кроз причу о себи, треба радити на откривању и сопствене приче о љубави.

Властита прича је и даље прича, вербална творевина а не реалност, али свакако је ближа стварној природи појединца и љубави од уврежених и наметнутих становишта. Ближа је од водеће, колективне приче. Најгоре што можете да урадите је да се препустите речима, али још је горе уколико се препустите туђим речима. Сопствена прича о љубави је корак ближе јаству и она мора бити стално подложна корекцијама, јер само тако, док пратите промене ваше приче о томе шта је љубав, пратићете себе саме, а не помодне трендове које је створио неко, пре само пар година за нас…

Зачарани круг у ком се једна генерација разочара у причу наслеђену од родитеља, па по инерцији смишља нову причу намењену будућим породима, увек ће постојати. Питање је само да ли ћете Ви бити унутар круга или не - доминантне приче ће се свеједно смењивати. Штавише, прича живели су срећно до краја живота, прича коју кривим за фрустрацију не тако маторе генерације којој припадам, одавно је застарела. Недавно је млади брачни пар отишао са својим сином јединцем на море и дечак, истражујући тајне морског плићака, наишао је на крабу. Истог тренутка ју је присвојио и више се нису раздвајали. Када се приближио крај морским уживањима и када је дошло време да се иде назад у Београд, малишан је инсистирао да понесе са собом крабу. Родитељи су покушали на све начине да одврате дечака, а он им је сузно одговарао да је краба његов нови пријатељ и да је он воли, воли, воли. Последњу снагу су родитељи уложили у аргумент да краби неће бити лепо код дечака и да се она неће осећати добро, патиће, ван свог природног станишта. Као одговор, дечак је бацио крабу о под, а затим је згазио ногом. Подигао је своје крупне окице и рекао:
Ето, она сад ништа не осећа. Могу ли, сада, ипак да је водим са собом?

Шта мислите, шта су њему читали?

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti