Људи

Autor: Miloš Belčević

Текст сам почео да пишем око 1.30 у возу Берген – Осло (требало је да изађем у Драмену [у 5.50], па да преседам за Ставангер).

Карта по мини-цени, без доплата за комфор, али унутра довољно простора за ноге овог (скоро) двометраша, бесплатно ћебе, чепићи за уши, прекривач за очи, јастук на надувавање, утичница, бесплатан бежични интернет (нестабилан, али опет...) плус су ме купили тиме што су назначили да уколико не понесете ћебе са собом и оставите га на седишту, оно затим бива директно прослеђено хуманитарној организацији.
Све у свему – идила. Посебно кад помислим на наше возове, чекања, стајања...

Али не желим да пишем о томе. Ако не говоримо о екстремима, дакле, ако нисмо гладни, ако нам није хладно, ако имамо за неки мање-више ок живот – није баш толико битно да ли ће у возу морати да се одстоји мањи или већи део пута, или да ли има бежичног нета и бесплатног ћебета (за које ми је жао да га не понесем као успомену, а жао ми је и да га не проследим некоме коме је свакако потребније).

По обичају сам писао Србија – Норвешка ово; Србија – Норвешка оно.
Тако сам и овог пута написао Србија – Норвешка: Људи, али већ док сам куцао последње и у Људи, шкрипало ми је и звучало погрешно.
Људи су (мада би неки волели да их сврстају у разноразне групе и калупе) јединствене, непоновљиве приче, и зато овог пута нема потребе за заокруживањем разлика, ударањем рецки, сабирањем поена и којекаквим сударима...

Ово су неки од тренутака и неки од људи због којих сам данас богатији:

Осло. Bergkrystallen. Домаћин код кога боравим неколико дана… на зиду има два сата, један за Осло, други за Хјустон. Дуго је живео тамо. Дешавало се да смо кроз кућу шетали голи – он је натуриста, а ја сам радознао – и није било чудно, нити непријатно, заправо врло природно, мада се никада пре тога нисмо видели.

Воз Осло – Берген. Девојка преко пута је причала телефоном и схватио сам да је то неки језик Етиопије, пустим једну песму своје омиљене izraelske grupe где, поред Ирачана, Палестинаца и многих људи учествује и двоје певача из Етиопије. Мислим да никада нећу заборавити колико се обрадовала.

59 особа из око 25 земаља са 3 континента са којима сам живео и учио четири недеље.
Девојка из Кине којој сам поклонио свој качкет после шетње, а од ње добио последњи дан nešto korisno za sever, дивне девојке из Пољксе, Украјине и Немачке, и дивни момак из Холандије, са којима сам делио кухињу на спрату и буквално живео као са породицом на неки начин. Момак из Швајцарске који је знао мало српскохрватског – имао је гомилу пријатеља из бивше Југе. Момак из Фиренце са којим смо „сестра са спрата“ и ја двапут гледали неки цртани и ждрали кремић у моментима туге. Читава гомила дивних људи о којима бих могао писати данима...

Норвежанин који је пролазио када сам се купао у (леденом) језеру, па питао каква је вода, ја викнуо није толико хладно, хоћеш да се придружиш? а он ни пет ни шест, него у доњем вешу ускочио у воду да pliva sa mnom.

Норвежанин који је окренуо главу када сам рекао Hei у лифту. (Касније сам сазнао да им је ово траума. Иначе ће у шетњи у природи да ћаскају и довикују се, али лифтова се плаше невиђено.)

Предавач (кога сада сматрам пријатељем) који ме је видео како у недељу поподне на некој кишици на клупи хватам интернет у дворишту Факултета (игром случаја није било интернета на железничкој станици, ја решио да пробам у дворишту Факса, а десило се да је он остао да ради тог дана око папирологије и видео ме... Позвао ме у канцеларију на чај и кекс, а све се на крају завршило вечером код њега и музиком из Србије, Летоније, Норвешке, Израела... он је иначе почео да čita Danila Kiša јер сам му причао о њему. Надам се да ћемо се видети у Србији. Или Летонији. Или оба.

Да ли сам морао да одем две хиљаде километара од куће да бих све то доживео?
Не!

Дубоко верујем да је потребно само да се отворимо.
Мени је био сан да одем на север, у Bodø , и сећам се колико сам био тужан што су моје драге „мини-цена карте“ распродате јер сам био лењ да их купим раније, па нисам имао пара... сећам се колико сам се нервирао што на железничкој у Бергену нема интернета, па не могу да радим... али баш ме је у возу ударило – да сам имао пара за <�а хреф=" хттп://3.бп.блогспот.цом/-4QИ2БакИсГУ/Т-В22зИн53И/АААААААБфqц/ЕГфQкYлQМдИ/с1600/3.јпг" таргет="_нев"> Бодø </а>, или да сам имао интернет на железничкој – никада се дан не би завршио тако дивно уз ону вечеру и музику и сате разговора...

Ти људи – који се не јављају у лифту, који ускоче у воду са нама, који нам понуде заклон од кише, храну и разговор, то смо ми.
Када следећи пут помислите У Србији су сви натмурени, размислите да ли сте и ви натмурени док стојите тако у аутобусу и размишљате о томе.
Знам да вероватно имамо много више разлога за бригу од просечних Норвежана... али знам и да имамо много разлога за радост.

Насмејте се неком, радујте се сунцу, придржите врата, поделите храну, причу, дан... ускочите у воду са неким!
Ако сам ја ишта научио из свега овога – то је да не треба унапред очајавати, да се треба радовати ситницама и да увек треба ускочити.
У воз, у двориште, у воду... у живот.

Истинско путовање спознаје није потрага за новим пејзажима, већ за новим очима.
М. Пруст

***

Сви постови из овог серијала:

1. Čajetina - Oslo - Bergen - ?!

2. Srbija - Norveška. Prvi sudar

3. Ponos (Srpski, norveški, srbski..?!)

4. Људи

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti