О последњем великом рокенрол бенду
Autor: Иван Лалић
ФОТО: Programata
Јесте, погрешио сам. Лоше сам проценио. Нисам био на правом месту у право време.
Нисам отишао на концерт „Mjuza” у београдској Арени у октобру 2007.
Слаба утеха ми је чињеница да је то учинило свега пар хиљада људи. Слаба, јер сад више нема назад. Сад морам да чекам и можда ћу чекати дуго, јер за разлику од свести наше публике, у коју убрајам и себе, овај британски састав је у међувремену жестоко измутирао и нарастао до статуса мегабенда. Тога смо сви постали болно свесни када је интернетом процурео снимак њиховог спектакуларног концерта на Олимпијском стадиону у Rimu у лето 2013. Распродатом. Пред више од 60.000 људи. Шездесет. Хиљада.
Шта се то, дођавола, десило за ових седам година? И како?
Одговор на то лежи у самим коренима овог, по свему специфичног острвског бенда. Настао на прелазу векова, „Мјуз” је хватао последње возове умирућег брит-попа деведесетих. Идејно чедо гитаристе и вокала Метјуа Беламија, од самог старта био је базиран на форми рокенрол тројке (гитара, бас и бубањ), али је стилски измицао дефиницији и жанровском сврставању. Алтернативни микс за који су се одлучили на почетку каријере им је донео малобројну, али изузетно привржену публику, која је у уњкавом Беламијевом вокалу маскираном између металским гитарама и индастријал ритам секције препознала оно највредније у музици. Мелодију.
Њу није било нимало лако пронаћи на Мјузова прва два албума, „Showbiz” и „Origin of symmetry”. Ако је први био упознавање преко опскурних „Uno” и „Sunburn”, те елегичне „Unintended”, други је донео делимичну комерцијализацију звука са „Plug-in baby” и „New born”. Аранжмани су били мрачни, али више стидљиви него истински депресивни. Енергија се скривала и отпуштала само у рефренима или покојем рифу. Пошто је култни андерграунд статус био обезбеђен, дошло је време за пробој и на већу сцену. Судбоносним трећим албумом.
„Absolution” је био пун погодак, нагло ширећи публику и фокус бенда мирнијом продукцијом и певљивијим сингловима. Патетика је остала ту као заштитни знак бенда, али је она сада била далеко пријемчивија преко „Хyстериа”, „Тиме ис руннинг оут” и „Стоцкхолм сyндроме”. Љубитељи балада су добили своје парче носача звука са „Синг фор абсолутион”, док је „Буттефлиес анд хуррицанес” била својеврстан прелаз између брзих и спорих нумера. И можда управо та реч најбоље и дефинише „Мјуз” као бенд.
Прелаз.
Прелаз између стилова. Прелаз између ера. Између старог и новог.
Иако де факто рокенрол бенд, Мјуз се не не либе гитарских ефеката, електронике, матрице, процесора на гласу, али ни театралности ни глам имиџа. Речником музичких критичара, алтернатива. И они су средином прве деценије овог века управо то и били. Алтернатива хаусу и техну са једне, и љигавом попу и рециклажи хитова са друге стране. Ни сами се нису устручавали да позајмљују. У њима сте могли, али и даље можете да чујете ехое раног „U2” и Radiohead, зрелог Depeche Mode и позног Queena. Они који не воле превише овај бенд ће рећи ће да су они само интерпретатори туђих стилова и аранжмана. Они који их цене рећи ће да они укрштањем стилова праве свој израз и модерну музику за 21. век. Истина је вероватно као и увек до сада, негде на средини, а баш на тој средини је и чврсто уверење стручне јавности да су у питању врсни музичари, мајстори свог заната и један од најусвиранијих бендова данашњице.
А да ти сјајни музичари знају да праве и хитове, најбоље говори њихов четврти албум, „Black holes and revelations”. Кочница више није било и десетине хиљада људи хрле да чују пет потпуно жанровски различитих синглова са тог носача звука уживо. Шизофрени „Supermassive black hole”, епски „Knights of Cydonia”, електронски „Map of the problematique” и праве, правцате поп хитове „Invincible” i „Starlight”. На таласу велике популарности коју су додатно појачали ефектни спотови, Белами, Волстенхолм и Хауард крећу на највећу турнеју до тог тренутка. У оквиру промоције своје музике уживо стићи ће и до Београда. Наша публика није препознала тренутак и остала је ускраћена за њихов коктел позитивне енергије, усвираности и раскошне продукције. Што је Србија пропустила, свет није, документујући успон једног великог бенда на лајв носачу звука са HAARP турнеје.
Иако је медијска аждаја била спремна да прогута енглеску тројку, жељна правог рокенрола након скоро две деценије колико је прошло врхунца диносауруса осамдесетих, Мјуз тада прави можда и кључни корак ка статусу великог бенда, вешто избегавајући замку додворавања свима. „Resistance” јесте комерцијалан, али је и даље квалитетан. Јесте освојио Гремија, али се није вртео по дискотекама. И изнад свега, продавао се одлично. Новац више није био проблем и продукција за турнеју надилази све до тад виђено. Поред искорака у смислу визуелног идентитета, текстови постају још бриткији и социјално ангажовани. „Uprising” i „Resistance” враћају бунт на велику сцену први пут од краја осамдесетих и чине то пропраћени класичним рокенрол утицајима и тако свежом „Undisclosed desires”. Енергија прелива из звучника, терајући масе на концертима да скачу, а оне педантне да траже текстове по интернету и уче их напамет. Нешто што је публика скоро заборавила у ери инстант поп ђубрета без смисла и поруке.
Белами се не задовољава статусом божанства до којег је дошао, већ своју тројку гура још даље, шестим и за сада последњим албумом, „2nd law”, отварајући Олимпијаду у Лондону са помало неспретном „Survival”. Међутим, први утисак се мења са изласком читавог носача звука, јер је дах 22. века још увек ту („Panic station”, „Supremacy” i „Madness”). Фанови могу да одахну од константне фобије прекомерцијализације и да се још једном упуте на мамутску турнеју, потврђујући тиме Мјузу статус мегабенда.
Они су постали управо то. Мегабенд. На врхунцу креативне моћи, у најбољим годинама, пишу сјајну музику и текстове, продају милионе плоча широм света и пуне највеће хале и стадионе где год да се појаве. И чине то свирајући рокенрол. И као и све прогресивно у музици, долазе из Енглеске.
Надамо се да ће још дуго остати такви и толики и да ће се константно мењати и еволуирати у нешто свеже и занимљиво.
И да ће и мени, као и многима који су их у међувремену „сварили”, омогућити да их ипак видимо уживо и у нашем граду.
У препуној београдској Арени.
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
