Маркесово опроштајно писмо

Приредила: Марија Планић

ФОТО: Mario Guzman/USA Today

Нобеловац Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini. Маркес се сматра најпознатијим писцем магичног реализма, жанра који решава митове, магију и реалност, а који се препознаје и у његовој причи "Опроштајно писмо", које је пренео Kurir.

"Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем. Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. Ходао бих, када други застану, будио се, док остали спавају. Слушао бих друге када говоре и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.

Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући отвореним, не само тело, већ и душу. Боже мој, када бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу ткања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи и страствени пољубац њихових латица. Боже мој, кад бих имао један комадић живота...

Не бих пустио да прође ниједан дан, а да не кажем људима које волим да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав. Доказивао бих људима колико греше, када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили, кад престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи.

Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут прст свога оца, да га је ухватило заувек. Научио сам да човек има право да гледа другога одозго, једино кад треба да му помогне да се усправи. Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем".

Марија је заљубљеник у позориште, која кроз сваку своју улогу покушава, најпре да разуме поступке људи у појединим ситуацијама, а потом да своје сазнање пренесе на гледаоце.

ИЗВОР: Kurir