Marko Marjanović: Gitarom protiv apatije

Autor: Marija Dimić

Apatija nam je davno postala deo ličnosti. Takvo stanje predstavlja nam kvalitetno objašnjenje za sve bezvoljne aktivnosti. Istina je nalazimo se na samoj litici za sve entuzijaste i one željne promena. Ambicije ne možemo preuzeti sa interneta kako smo navikli, ali ima onih koji su izguglali sebe i tu ih pronašli.

Muzikom se predstavlja svojevrsna neiskrivljena forma stvarnosti i trenutka u kome smo, da je drugačije, smatram, prerasla bi u fikciju. Marko Marjanović je muzičar iz Niša. Ovaj mladi gitarista rođen je i živi sa hendikepom na levoj ruci, ali ga to ne sprečava da već godinama svira gitaru čime pokazuje da je sve ostvarivo. Kontinuiranim radom uspeo je da ovlada gitarom, a ambicije su ga odvele i do šou programa Ja imam talenat. Tonovima on oblikuje svoje misli i osećanja. U ostatku intervjua saznaćete kako izgleda život izvan apatije, kako je ovladao gitarom uprkos svim poteškoćama, ali i sve o učešću u popularnom šou programu, a na ovom linku možete čuti jednu od njegovih pesama.

Šta za tebe predstavlja muzika i kako si odlučio da time kreneš ozbiljnije da se baviš?

Iz prva bilo je to samo bekstvo. Imaš gitaru, praznu sobu i ništa ti drugo nije potrebno. Mogao sam da sviram satima i satima i da se ne osećam usamljeno. To je bilo uglavnom dovoljno. A onda su se stvari promenile. Nešto što je ranije izgledalo kao neizvodljivo postalo je realnost, sviranje pred ljudima, svirke i svi ti nastupi. Ali odluka da se ozbiljno bavim definitivno je proistekla iz mog prijateljstva sa Bogdanom i njegovim komentarima da ja mogu da postignem nešto sa mojom muzikom.

Kažu da je talenat najbitniji, ali da je kontinuirani rad neizbežan, da li je bilo teško ovladati gitarom?

Bilo je jako teško, odustao sam čak u jednom trenutku. Na samom početku svirao sam desnu gitaru levom rukom što je bilo prilično teško, uz to što sam ovako rođen. I kako nisam uspevao ni najosnovnije stvari da savladam odustao sam na kratko. Onda mi je ujka poklonio i njegovu električnu gitaru što mi je pružilo dodatnu volju da se ipak izborim sa svim tim i naučim da sviram. Dve godine nakon toga naučio sam da sviram i levu gitaru tako da sada za mene ne predstavlja problem na kojoj se strani žice nalaze na gitari.

Zadatak umetnika je da njegovo delo odgovara masama, kakve su pesme koji ti stvaraš?

Iskreno pokušavam da stvorim nešto drugačije, moderno i sveže. Ovim pesmama na kojima sada radim i snimam u svojoj sobi ne pokušavam da ugodim masama, znaš ovo za mene nije šoubiznis, ne donosi mi novac i stvari koje idu uz to, pokušavam da ostvarim nešto više od toga. Ne možeš da lažeš ljude, oni to osete, umeju da prepoznaju šta nije iskreno u tvojoj muzici. Tako da ne zavaravam ni sebe ni druge veselim pesmama. Pesme na kojima sada radim nisu baš najsrećnije, za razliku od onih koje sam pisao dok sam bio sa "Češljevima".

Učestvovao si u šou programu „Ja imam talenat“, koji su motivi za tvoje prijavljivanje?

U tom trenutku veze i novac. Snimao sam album sa bendom "The Combs" i želeo sam da imamo snimak iz nekog od boljih studija u Nišu. I nekako sam se nadao da će nastup u šouu da promeni nešto, da upoznam ljude koji su važni za svet muzike u ovom regionu i da ću da dođem do tih korisnih kontakata. Ali to se, eto, nije dogodilo. Valjda je i to za dobro, na kraju smo snimili album u Bogdanovoj sobi na koji smo jako ponosni i srećni i pored toga što na njega nije utrošen ni jedan jedini dinar.

Uprkos tome što si dobio 3 „da“ od strane žirija u četvrtfinalu, nisi nastavio takmičenje. Da li te je to pogodilo?

Nije toliko bolelo to što nisam prošao dalje, koliko sam bio razočaran u sebe zbog te nade koju sam gajio sve to vreme dok sam čekao na rezultate. Bilo je nepodnošljivo znati da sam sve vreme uzaludno potrošio nadajući se da ću da idem dalje, tada sam svu svoju energiju utrošio na to i samo je zbog toga bilo teško. Eto jedna od grešaka na kojoj sam dosta naučio.

Da li si nastupao do sada na nekom muzičkom festivalu, sam ili u okviru nekog benda možda?

Svirao sam na nekoliko festivala kao gitarista i pevač indie sastava The Combs. U Beogradu smo svirali Forest fest, On the Road festivale, a bili i predgrupa Hladnom Pivu u Hali sportova. To je definitivno i moj najdraži i najznačajniji nastup do sada. U našem rodnom gradu svirali smo na Nisomniji, što je jedan od najvećih festivala ovde, a i na jednodnevnom festivalu Have a nice day. Osvojili smo i glavnu nagradu na Plana Demo Festu to je nešto na šta smo jako ponosni. Dok sam sa bendom Plastic Sunday u kome sam svirao gitaru na Gitarijadi u Zaječaru osvojio nagradu za najbolji scenski nastup. To bi bilo uglavnom to od festivala na kojima sam nastupao, ostalo su bile manje svirke po klubovima širom zemlje.

Pri rođenju bivamo bačeni u okean postojanja i naš život je zapravo večita borba. Sa čime se ti boriš u tom okeanu?

Duga je lista zapravo. Ali ona najznačajnija borba mi je sa mojom muzikom. Nikada nisam naučio skale niti teoriju muzike, tako da mi je dosta teško dok komponujem. Tako da ja i moja gitara vodimo velike borbe kada god želim da napišem nešto a ne znam kako. To je problem, kako stići do toga da budete zadovoljni svojim kompozicijama i pesmama. Pored toga ne mogu da odsviram sve što zamislim te i sa time moram da se borim, što je zaista nepodnošljivo u nekim trenucima.

Imaš li dovoljnu podršku okoline?

Lagao bih kada bih rekao da nemam. Ali znam da mi je potrebno još više. Ono što najviše nedostaje je ta možda materijalna podrška, ali ova duhovna nikako ne izostaje. Od prijatelja dobijam svakodnevno podršku za moju umetnost i to mi neprocenjivo mnogo znači. I ne samo ti ohrabrujući komentari, želim i radujem se da čujem od njih i šta nije dobro u mojoj muzici te da radim na tome više. Obe strane te kritike su podjednako značajne za mene.

„Bog se najviše smeje kada pravimo planove“, imaš li ti uprkos tome neke?

Generalno nemam neke konkretne planove, više radim gomilu nasumičnih stvari i nadam se iskreno da će barem jedna od njih da upali. Imam taj veliki cilj ali još uvek nemam detaljno ispisane planove kako doći do njega, zato samo radim svakodnevno ono što volim i što mislim da će uspeti da me dovede do toga. To je to, samo radim na stvarima koje volim. I kada tako zateknem sebe da umesto toga beskorisno sedim i gledam u zid obavezno se trgnem i uzmem gitaru da sviram u nadi da će doći neka nova pesma.

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE

Odricanje od odgovornosti