Марко Радојевић: Глумачка (р)еволуција

Autor: Marija Dimić

Марко Радојевић је члан Академског позоришта у Нишу. Глумом се бави још од 2006. године, а љубав, таленат и рад јесу комбинација коју ћете срести у свакој представи на којој је радио. Учесник је многобројних фестивала широм Европе, оснивач организације Младунис, а што је још важније борац за уметност. Ону праву, истинску, помало заборављену, у коју тежи да проникне и учини је стубом сваког човека.

Како се родила љубав према глуми и када си почео да се тиме активно бавиш?

Глумом сам почео да се бавим још 2006. године када сам добио улогу у представи Швабица Народног позоришта у Нишу. Тада сам ишао у школу глуме Весне Станковић, глумице Народног позоришта, која ме је такорећи упутила и увукла у свет глуме. Увек ме је интересовала глума и глумачки живот, што је у мени развило велики таленат и жељу да се опробам у томе. Још као мали правио сам представе са братом Дарком, са којим све радим и са којим делим сав постигнут успех. Уметнот ме је одувек привлачила и интересовала, и у томе сам се увек проналазио. Редовно читам књиге, пишем, компонујем и имам пуно кретивних идеја које су за уметност неопходне.

На којим си представама радио као члан Академског позоришта у Нишу?

Као члан Академског позоришта, од 2011. Године, када сам то и постао, имао сам прилике да играм у шест представа, од којих су сада на актуелном репертоару нажалост само две. Први пут сам стао на камерну сцену Академског позоришта представом Секунд и тридесет пет, чији текст потписује Небојша Ромчевић. Затим, недуго после тога, добио сам улогу у предсатви Зеро аутора Марјана Тодоровића, као и прилику да учествујем у пројекту Балканска позоришна мрежа са представом Мостови, и да напишем композицију за ту представу, која је постала уједно и химна пројекта. Следеће сезоне глумио сам младог затвореника у представи Чудо у Шаргану Љубомира Симовића, као и гастарбајтера Кићу у представи Београдска трилогија Биљане Србљановић. Последња, као и најнаграђиванија представа у којој сам глумио, била је представа Зовем се Аманда аутора Нинослава Đорђевића, која се нажалост, из техничких и финансијских разлога, више не игра у Академском позоришту.

Да ли си био у прилици да гостујеш и пред неком публиком ван Ниша?

Наравно, као глумац Академског позоришта гостовао сам на разним фестивалима широм Србије и Босне и Херцеговине, као и на фестивалима у Републици Српској, Бугарској и Македонији. Ауторским филмом о бомбардовању Србије Звук '99 освојио сам прву награду на фестивалу краткометражних филмова Camera Zizanio у Грчкој, а за филм Део нас учествовао сам на фестивалима у Београду, Сеулу, Барселони и Ирској на којима сам освојио разне награде за сценарио и режију. На Ревији младих креативних стваралаца у Београду 2012. године, освојио сам прву награду за монтажу филма Best friends

Мислиш ли да млади у довољној мери посећују позориште и да су у довољној мери упознати са том врстом уметности?

Радује ме што је наше позориште почело да се пуни младим људима. У почетку је била велика реткост видети неког младог у публици и било је веома тешко натерати младе да дођу у позориште. Чини ми се да они у последње време више обраћају пажњу на уметност, што ми је веома драго и због чега сам срећан, као и због тога што људи полако успевају да пронађу у себи ту лепоту и драж коју позориште и уметност носе. Прошле године, са братом Дарком, основао сам организацију младих уметника Ниша МЛАДУНИС, која између остаог има циљ да младе покрене и активира у проналажењу себе у било којој области уметности. Организација броји више од 100 чланова и сви се трудимо да културу и уметност подигнемо на један виши ниво у нашем граду.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/за52сд6фл/1415784_655596494462974_1474444423_н.јпг" />

Филм или ипак позориште?

Иако можда делују слично, филм и позориште су две веома различите ствари и рад на представи и филму је потпуно другачији. Ја се проналазим и у филму и у позоришту и једноставно не могу да направим никакву паралелу између њих, нити да повежем те две области уметности. Прве глумачке кораке направио сам у позоришту и они су ми дали одскочну даску да могу да се бавим снимањем филмова и то је једина повезаност у целој причи око те две ствари. Када је филм у питању, најбитнија ми је велика подршка глумаца Академског позоришта коју имам и која ми олакшава проналазак глумаца и учесника у филму.

Недавно се у Нишу одржала манифестација Лечење уметности. Обзиром да си био један од организатора реци ми нешто више о томе.

Идеја манифестације Лечење уметности 2013 била је у томе да скупом младих уметничких стваралаца Ниша направимо културну (р)еволуцију и да својим перформансима покажемо свима да постојимо и да вредимо. На Тргу краља Милана 2. новембра, било је више од 300 учесника који су фолклорним играма, плесним тачкама, изложбом фотографија и музичко-сценским извођењем доказали да се без новца може направити једна велика манифестација и да је уметност најлепша ствар у нашим животима. Сви учесници су као симбол „лечења уметности“ носили болничке маске и били доктори уметности. Било је заиста весело и интересантно, и после много година центар Ниша је засијао осмесима и радошћу младих људи који су уложилил сав свој труд како би доказали да вреде и како је уметност битнија од политике и од свих других ствари које спутавају и ограничавају њену лепоту. Манифестацију је организовала организација Младунис, која је уз помоћ разних људи који су помогли, успела да организује, по мом мишљењу, највећу и најлепшу манифестацију у Нишу ове године.

Мислиш ли да је могуће „излечити уметност“? Шта је све за то потребно?

Да ли је могуће излечити? Тешко, али је могуће. Постоји много фактора који нама, младима, не дозвољавају да у довољној мери излечимо уметност и да јој дамо значај који она заслужује. Шта рећи више о уметности, када други човек града напомиње да уметношчу не може да се заради и да због тога има намеру да скрати или укине фестивале Филмски сусрети, НИМУС и Нишвил. Ја мислим да уметност не служи да би се преко ње зарадило, него да она има једну потпуно другу конотацију. Ови фестивали су нешто због чега се Ниш зове Ниш, и нешто што заправо обележава све нас и има велику традицију. Следеће године започињемо годину културне (р)еволуције, у којој ћемо се уметношчу борити против свих актуелних проблема који нас окружују и спутавају.

Академско позориште је недавно започело нову сезону, шта нам можеш најавити?

Као што сам већ напоменуо, имамо велики проблем са финансијама, што нам не даје слободу да радимо већи број нових представа. На репертоару су тренутно представе Београдска трилогија, Чудо у Шаргану и Галеб, а у плану за децембар је ауторска представа на којој радим са братом, који је такође члан позоришта. Средином децембра са том представом идемо у Бања Луку на фестивал нових форми, и тренутно пуном паром започњемо рад на представи.

Планови за будућност?

За сада, моје професионално опредељење није глума, већ нешто потпуно неповезано са тим, а то су права. Ове године уписао сам Правни факултет и покушавам да се пронађем у томе, а уколико не успем покушачу следеће године да упишем режију на Факултету драмских уметности.
Зашто тако? Не знам. Одувек сам имао жељу да се професионално бавим глумом или режијом, јер ме то испуњава и развија креативност. Међутим, глума је занат, не занимање и то ствара касније проблеме везане за посао, новчани приход и остале ствари које су у даљем животу неопходне. У нашој држави то је могуће променти само политиком. Пошто је тако како је, имам план да активним бављењем политиком у будућности променим то и да култура и уметност постану стуб сваког човека.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti