Autor: Марија Димић
Marko Radojević je član Akademskog pozorišta u Nišu. Glumom se bavi još od 2006. godine, a ljubav, talenat i rad jesu kombinacija koju ćete sresti u svakoj predstavi na kojoj je radio. Učesnik je mnogobrojnih festivala širom Evrope, osnivač organizacije Mladunis, a što je još važnije borac za umetnost. Onu pravu, istinsku, pomalo zaboravljenu, u koju teži da pronikne i učini je stubom svakog čoveka.
Kako se rodila ljubav prema glumi i kada si počeo da se time aktivno baviš?
Glumom sam počeo da se bavim još 2006. godine kada sam dobio ulogu u predstavi Švabica Narodnog pozorišta u Nišu. Tada sam išao u školu glume Vesne Stanković, glumice Narodnog pozorišta, koja me je takoreći uputila i uvukla u svet glume. Uvek me je interesovala gluma i glumački život, što je u meni razvilo veliki talenat i želju da se oprobam u tome. Još kao mali pravio sam predstave sa bratom Darkom, sa kojim sve radim i sa kojim delim sav postignut uspeh. Umetnot me je oduvek privlačila i interesovala, i u tome sam se uvek pronalazio. Redovno čitam knjige, pišem, komponujem i imam puno kretivnih ideja koje su za umetnost neophodne.
Na kojim si predstavama radio kao član Akademskog pozorišta u Nišu?
Kao član Akademskog pozorišta, od 2011. Godine, kada sam to i postao, imao sam prilike da igram u šest predstava, od kojih su sada na aktuelnom repertoaru nažalost samo dve. Prvi put sam stao na kamernu scenu Akademskog pozorišta predstavom Sekund i trideset pet, čiji tekst potpisuje Nebojša Romčević. Zatim, nedugo posle toga, dobio sam ulogu u predsatvi Zero autora Marjana Todorovića, kao i priliku da učestvujem u projektu Balkanska pozorišna mreža sa predstavom Mostovi, i da napišem kompoziciju za tu predstavu, koja je postala ujedno i himna projekta. Sledeće sezone glumio sam mladog zatvorenika u predstavi Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića, kao i gastarbajtera Kiću u predstavi Beogradska trilogija Biljane Srbljanović. Poslednja, kao i najnagrađivanija predstava u kojoj sam glumio, bila je predstava Zovem se Amanda autora Ninoslava Đorđevića, koja se nažalost, iz tehničkih i finansijskih razloga, više ne igra u Akademskom pozorištu.
Da li si bio u prilici da gostuješ i pred nekom publikom van Niša?
Naravno, kao glumac Akademskog pozorišta gostovao sam na raznim festivalima širom Srbije i Bosne i Hercegovine, kao i na festivalima u Republici Srpskoj, Bugarskoj i Makedoniji. Autorskim filmom o bombardovanju Srbije Zvuk '99 osvojio sam prvu nagradu na festivalu kratkometražnih filmova Camera Zizanio u Grčkoj, a za film Deo nas učestvovao sam na festivalima u Beogradu, Seulu, Barseloni i Irskoj na kojima sam osvojio razne nagrade za scenario i režiju. Na Reviji mladih kreativnih stvaralaca u Beogradu 2012. godine, osvojio sam prvu nagradu za montažu filma Best friends
Misliš li da mladi u dovoljnoj meri posećuju pozorište i da su u dovoljnoj meri upoznati sa tom vrstom umetnosti?
Raduje me što je naše pozorište počelo da se puni mladim ljudima. U početku je bila velika retkost videti nekog mladog u publici i bilo je veoma teško naterati mlade da dođu u pozorište. Čini mi se da oni u poslednje vreme više obraćaju pažnju na umetnost, što mi je veoma drago i zbog čega sam srećan, kao i zbog toga što ljudi polako uspevaju da pronađu u sebi tu lepotu i draž koju pozorište i umetnost nose. Prošle godine, sa bratom Darkom, osnovao sam organizaciju mladih umetnika Niša MLADUNIS, koja između ostaog ima cilj da mlade pokrene i aktivira u pronalaženju sebe u bilo kojoj oblasti umetnosti. Organizacija broji više od 100 članova i svi se trudimo da kulturu i umetnost podignemo na jedan viši nivo u našem gradu.
Film ili ipak pozorište?
Iako možda deluju slično, film i pozorište su dve veoma različite stvari i rad na predstavi i filmu je potpuno drugačiji. Ja se pronalazim i u filmu i u pozorištu i jednostavno ne mogu da napravim nikakvu paralelu između njih, niti da povežem te dve oblasti umetnosti. Prve glumačke korake napravio sam u pozorištu i oni su mi dali odskočnu dasku da mogu da se bavim snimanjem filmova i to je jedina povezanost u celoj priči oko te dve stvari. Kada je film u pitanju, najbitnija mi je velika podrška glumaca Akademskog pozorišta koju imam i koja mi olakšava pronalazak glumaca i učesnika u filmu.
Nedavno se u Nišu održala manifestacija Lečenje umetnosti. Obzirom da si bio jedan od organizatora reci mi nešto više o tome.
Ideja manifestacije Lečenje umetnosti 2013 bila je u tome da skupom mladih umetničkih stvaralaca Niša napravimo kulturnu (r)evoluciju i da svojim performansima pokažemo svima da postojimo i da vredimo. Na Trgu kralja Milana 2. novembra, bilo je više od 300 učesnika koji su folklornim igrama, plesnim tačkama, izložbom fotografija i muzičko-scenskim izvođenjem dokazali da se bez novca može napraviti jedna velika manifestacija i da je umetnost najlepša stvar u našim životima. Svi učesnici su kao simbol „lečenja umetnosti“ nosili bolničke maske i bili doktori umetnosti. Bilo je zaista veselo i interesantno, i posle mnogo godina centar Niša je zasijao osmesima i radošću mladih ljudi koji su uložilil sav svoj trud kako bi dokazali da vrede i kako je umetnost bitnija od politike i od svih drugih stvari koje sputavaju i ograničavaju njenu lepotu. Manifestaciju je organizovala organizacija Mladunis, koja je uz pomoć raznih ljudi koji su pomogli, uspela da organizuje, po mom mišljenju, najveću i najlepšu manifestaciju u Nišu ove godine.
Misliš li da je moguće „izlečiti umetnost“? Šta je sve za to potrebno?
Da li je moguće izlečiti? Teško, ali je moguće. Postoji mnogo faktora koji nama, mladima, ne dozvoljavaju da u dovoljnoj meri izlečimo umetnost i da joj damo značaj koji ona zaslužuje. Šta reći više o umetnosti, kada drugi čovek grada napominje da umetnošču ne može da se zaradi i da zbog toga ima nameru da skrati ili ukine festivale Filmski susreti, NIMUS i Nišvil. Ja mislim da umetnost ne služi da bi se preko nje zaradilo, nego da ona ima jednu potpuno drugu konotaciju. Ovi festivali su nešto zbog čega se Niš zove Niš, i nešto što zapravo obeležava sve nas i ima veliku tradiciju. Sledeće godine započinjemo godinu kulturne (r)evolucije, u kojoj ćemo se umetnošču boriti protiv svih aktuelnih problema koji nas okružuju i sputavaju.
Akademsko pozorište je nedavno započelo novu sezonu, šta nam možeš najaviti?
Kao što sam već napomenuo, imamo veliki problem sa finansijama, što nam ne daje slobodu da radimo veći broj novih predstava. Na repertoaru su trenutno predstave Beogradska trilogija, Čudo u Šarganu i Galeb, a u planu za decembar je autorska predstava na kojoj radim sa bratom, koji je takođe član pozorišta. Sredinom decembra sa tom predstavom idemo u Banja Luku na festival novih formi, i trenutno punom parom započnjemo rad na predstavi.
Planovi za budućnost?
Za sada, moje profesionalno opredeljenje nije gluma, već nešto potpuno nepovezano sa tim, a to su prava. Ove godine upisao sam Pravni fakultet i pokušavam da se pronađem u tome, a ukoliko ne uspem pokušaču sledeće godine da upišem režiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
Zašto tako? Ne znam. Oduvek sam imao želju da se profesionalno bavim glumom ili režijom, jer me to ispunjava i razvija kreativnost. Međutim, gluma je zanat, ne zanimanje i to stvara kasnije probleme vezane za posao, novčani prihod i ostale stvari koje su u daljem životu neophodne. U našoj državi to je moguće promenti samo politikom. Pošto je tako kako je, imam plan da aktivnim bavljenjem politikom u budućnosti promenim to i da kultura i umetnost postanu stub svakog čoveka.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
