Ме, мyселф анд И

Да ли сте знали за следеће податке:

96% пацијената на онкологији сматра да су у бољем здравственом стању од осталих пацијената.

93% возача мотора сматра да су приликом вожње безбеднији од других возача.

90% студената сматра да су паметнији од својих колега.

94% професора сматра да је њихова настава квалитетнија од наставе њихових колега.

92% људи сматра себе мање пристрасним од осталих људи
.
Дерек Сиверс, музичар који себе описује као пасионираног ученика живота, објавио је на свом порталу интересантан текст о феномену “уображености”, чији је стручан назив у психологији –илузорна супериорност. Он наводи како је и сам, након што је прочитао ове статистичке податке, помислио – па добро, али ја заиста јесам изнад просека. А онда је схватио да понавља исту грешку, и да се врти у кругу – кругу властите уобразиље.

Будите искрени према себи – да ли сте некада, у некој животној ситуацији, априорно претпоставили да можете више, јаче, боље од других? Ја јесам.

Ево како Сиверс једном реченицом описује последице такве умишљене супериорности:

Већина људи је толико обузета жељом да уради нешто велико, да заправо никада ништа и не ураде. И заиста, уколико сте рецимо писац, и пред себе поставите циљ да напишете нови Рат и мир, врло је вероватно да вам предстоји разочарење. А такво разочарење пољуљаће вашу веру у себе и у најгорем, можда ћете заувек одустати од писања. Ту се ради о огромном притиску који појединац таквим ставом врши на себе. Једно је сматрати или рећи – ја сам најбољи, а нешто сасвим друго је то и оправдати.

Коме ми желимо да докажемо своју надмоћ? Па, себи! Ми смо ти којима је потребно да у њу верују. Пошто нам је то потребно, ми ћемо наћи начин да то оправдање делује убедљиво. Али, да би наша истина била истина, читав свет мора да стоји наопачке. Е, ова чињеница ће нам вероватно промаћи, јер ћемо у том нашем свету ми бити господари. А то је једино битно. И биће нам све теже да увидимо да је заправо наш свет тај који стоји наопачке.

У свакодневној комуникацији са другима, илузорна супериорност такође може да представља баријеру. Како ћемо наћи пријатеље ако су сви глупљи од нас? Како ћемо објаснити неку своју грешку, ако смо најпаметнији? Како ћемо се носити са ауторитетима, када ми боље знамо њихов посао од њих?

Сиверс препоручује: Покушајте ствари да поставите овако – ја сам ученик/ца. Ту сам да бих учио/ла од других.

Променом става постајемо свесни реалности, садашњег тренутка. Фокусирамо се на оно што јесте, а не на оно што би требало или могло да буде. У садашњости, ја можда заиста имам потенцијал да напишем Рат и мир, али је чињеница да ја то још увек нисам урадио/ла. Да би се тај мој евентуални потенцијал реализовао, ја морам да слушам, да учим, радим на себи, посматрам. Мој циљ више није да постанем нови Толстој, мој циљ је сада да створим услове у којима ћу моћи да дам свој максимум. Овакав став ме можда неће одвести тамо где ја желим, али ће учинити нешто много боље за мене – показаће ми где припадам.