Milan Jokić: Šanse pripadaju herojima

Autor: Марина Радовановић

Najbolje ih potvrđuje Milan Jokić, momak koji prkosi svim predrasudama.

Reč je o mladom čovekom koji je studirao marketing i evropske integracije, bavio se novinarstvom, politikom i omladinskim radom; koji je probao da ne ostavi svoje čitaoce ravnodušnim i u tome takođe uspeo. I sve to u velikom stilu!
Po svemu sudeći, reč je o posebnoj, upornoj, nesvakidašnjoj osobi.

Studirao si marketing, kasnije i evropske integracije, bavio si se novinarstvom, politikom, omladinskim radom… A sebe vidiš kao nekoga ko ,,uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu činiš podnošljivijim“. Kako to objašnjavaš?

Sve je to deo moje biografije i mog iskustva. Kada se sam predstavljam, obično samo kažem da sam pisac i bloger, jer su to uloge u kojima se osećam najslobodnije. Ipak, za mene je pisanje mnogo više od hobija i mnogo više od profesije. To je životna potreba i način izražavanja neke lične kreativne energije koja ne dozvoljava da bude skrajnuta i zanemarena. Mislim da u današnje vreme naše formalno obrazovanje više nije glavna odrednica onoga što jesmo. Srećem mnogo ljudi koji se, iz različitih razloga, bave nekim sasvim drugim poslom od onog za koji su se školovali. Čovek upoznaje sebe tokom celog života, i otkrivajući svoje sklonosti i talente, pronalazi se u novim ulogama. Ja sam zbog svoje nemirne i radoznale prirode prošao mnogo toga, tražeći prilike i mogućnosti da se bavim stvarima koje su me zanimale, i to radim i dalje.

Češća su pojava mladi ljudi koji se neprekidno žale na mnoštvo obaveza i nedostatak slobodnog vremena, što zbog slabe sopstvene organizacije, što zbog samog sistema obrazovanja. Tvoje angažovanje demantuje takve konstatacije. U čemu je tvoja tajna?

Kod ljudi koji žele da žive pošteno, sve se uglavnom svodi na rad i trud, a u državi i društvu kakvo je naše, oskudno u svakom smislu, to je još izraženije. Ovde ljudi moraju mnogo da rade i da se trude, i, ukoliko imaju sreće, to će im se na neki način isplatiti. U tom smislu je uvek dobro kada su mladi aktivni.Najvažnije je ne stajati u mestu i ne sedeti kod kuće čekajući neki bolji dan, jer uvek postoji nešto što možemo da uradimo za sebe, nešto što nam ne zavisi ni od države, ni od fakulteta, ni od lenjih drugara i kolega, već samo od nas samih. Svi treba da težimo da budemo uspešni u životu, a biti uspešan, pre svega, znači brinuti se o sebi i o svojoj porodici. Moramo da budemo preduzetnici, ne samo u ekonomskom, nego u svakom smislu, da zaboravimo na sistem, institucije, biroe za zapošljavanje, i da sami sebi budemo odgovorni za sadašnjost i za budućnost. To nije lako, a nije ni popularno, jer ljudi uglavnom ne vole da preuzimaju odgovornost, i uvek se osećaju udobnije zaklonjeni iza tuđih leđa, ali te navike se moraju menjati. Život je prepun šansi, ali one pripadaju herojima, a ne kukavicama.

Da li nam obrazovanje pruža dovoljno znanja, ali i sposonosti da nakon završetka fakulteta možemo da sebe s pravom nazovemo intelektualcem? Ili je, ipak, potrebno mnogo više od ,,školskog“ učenja i puke reprodukcije znanja?

Već dve i po decenije mi prolazimo kroz krupne promene- naša država menja imena i granice, transformišu se politički i ekonomski sistem, struktura društva više nije ista kao pre petnaest ili dvadeset godina. Drugim rečima, sve se promenilo, i sve se i dalje menja, samo naše shvatanje obrazovanja opstaje isto kao što je bilo, i to nije dobro. Posebno u primarnom i sekundarnom obrazovanju, naš sistem je neefikasan, jer ne prati korak za modernim vremenom, u kome se traži jedan novi kvalitet primenjivog znanja koje naše škole ne mogu da pruže, zato što i dalje rade u okvirima postavljenim u prošlom veku, i, što se njih tiče, nikakve promene se nisu ni desile. Dobar obrazovni sistem ne sme da zaostaje za promenama koje se dešavaju u svetu, već mora da ide u korak sa njima, a idealno bi bilo ako može da ih predviđa i da se, shodno tome, blagovremeno prilagođava. U Velikoj Britaniji nedavno je otvorena prva "škola u oblaku" (School in the Cloud), i to je obrazovni koncept koji se meni lično veoma dopada. Nažalost, mislim da smo mi kao društvo od razumevanja i primene jednog takvog modela daleko barem pola veka. O našem odnosu prema obrazovanju i nauci dovoljno govori činjenica da mi danas nemamo funkcionalnu Akademiju nauka, koja već dugo nije ništa drugo do muzej reumatičnih intelektualaca koji povremeno održavaju nekakve sastanke u maniru polutajnog bratstva. Akademija nauka je izuzetno važna institucija, ali njeno postojanje ima smisla jedino ako je ona u stanju da bude fabrika novih ideja i vizija koje će usmeriti razvoj u svim društvenim oblastima, a to je, opet, jedino moguće ukoliko se u njoj nalaze mladi i daroviti ljudi, sposobni da gledaju u budućnost, a ne da prekopavaju po prošlosti. Intelektualca ne čini završen fakultet, nego dostignuća i rezultati koje postiže primenjujući stečeno znanje. Studiranje je postalo skupa robija, studenti danas plaćaju visoku cenu za ulazak u sistem koji ih opterećuje suvišnim stvarima, a ne pruža im potreban kvalitet. Priče o mladim ljudima koji su završili studije sa najvišim ocenama, i koji sada plaču nad svojim diplomama jer niko neće da ih zaposli su zapravo dokaz koliko je obrazovni proces suštinski neuspešan.

Poznat si po pisanju fiktivnih priča, kratkih, ali podjednako jakih blogova, kolumni, novinarskih članaka. Preferiraš web pisanje, najviše zbog povratne informacije čitaoca. Koliko si naučio iz te interakcije sa ljudima koji svakodnevno prate i ocenjuju tvoj rad na ovaj ili onaj način?

Internet je "živ" medij, koji, nasuprot štampanoj formi novine, časopisa ili knjige, autoru pruža mogućnost da ima trenutnu komunikaciju sa svojim čitaocima, i kao takav mi je zanimljiviji. S druge strane, internet je pretrpan svakakvim sadržajem, svako može za deset minuta da napravi blog i da na njemu objavljuje šta mu padne na pamet. Ista je situacija i na tržištu štampanih izdanja, budući da je postalo pomodno pisati i obljavljivati knjige, pa su time počeli da se bave svi, od domaćica do profesionalnih ubica. Srbija je postala zemlja milion pisaca i milion nepismenih, u kojoj i onaj pismeni deo stanovništva jedva da čita išta drugo osim komunalnih računa, žute štampe i titlova stranih serija. Imamo književnu ponudu koja je možda bogata u kvantitativnom smislu, ali u kojoj ima vrlo malo istinskog kvaliteta, koji vrlo često ostaje neotkriven zbog te lake ili klozetske književnosti koja je postala popularna i koja je uvek u prvom planu. Danas skoro da i ne postoji prava kritika koja može biti uzeta u obzir kao relevantno merilo kvaliteta, i to je najvažnije što sam naučio iz interakcije koja je retko kada nešto više od prostog izražavanja slaganja ili neslaganja čitalaca sa onim što je autor napisao. To u početku može da ima određenu težinu kod još neiskusnih pisaca sa nedovoljno čvrstim samopouzdanjem, ali kako vreme prolazi i autorski opus postaje bogatiji, takve stvari gube na značaju.

Tvoj prvi blog je ,,Skitajući sa Dunjom“. Da li baš taj blog najbolje oslikava tebe kao autora, i tvoje omiljene metode za dočaravanje određene problematike (ironija, metafora)?

"Skitajući sa Dunjom" je moj prvi blog na internetu, i ako uopšte mogu da kažem da sam poznat po nečemu, onda je to taj blog. Započeo je prilično skromno, kao serijal od deset kratkih priča koji je trebalo da potraje nešto manje od tri meseca, ali je odmah jako lepo prihvaćen kod čitalaca, i zbog toga je aktivan već dve i po godine. Osnova bloga je jedna neobična situacija u kojoj mladi glavni junak čuva petogodišnju devojčicu Dunju, kako bi dokazao svojoj devojci, okruženju, pa i samom sebi, da je u stanju da prihvati odgovornost i da se menja nabolje. Kasniji serijali ticali su se Dunje i njenog malog, ali vrlo ispunjenog života. Kada se taj početni zaplet razrešio,pisanje bloga je sve više predstavljalo izazov da se neke možda obične i banalne stvari iz svakodnevnog života opišu na neobičan način, onako kako ih vidi i tumači jedna šašava devojčica, koja je na početku imala pet, pa kasnije dogurala do sedam godina i usput saznala štošta o životu i ljudima. Želja mi je da se kroz ekranizaciju koju blog treba da dobije ponovo vratim na početak, da proširim fokus koji je do sada uvek bio na Dunji, i da prikažem tu interesantnu ljubavnu priču i promenu koja je pokrenuta sudarom dva sveta- odraslog i dečijeg.

U drugom blogu (,,U društvu sa Ninom“) ne predstavljaš se pod svojim imenom, već kao ženska osoba. Da li je to samo ,,fora“ radi veće čitanosti, ili je neka druga pozadina ovakve odluke?

Ideju za taj blog je dala jedna od devojaka koje su osnovale Wannabe Magazine. Ona je predložila da se napiše nešto što bi konceptualno bilo slično "Skitajući sa Dunjom", ali ozbiljnije u tematskom smislu. Razmišljajući o tome, došao sam do lika Nine, neobuzdanog ženskog karaktera, koja ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena. Nina je i potpisana kao autor bloga, da bi se kod čitalaca pojačalo uverenje o autentičnosti svega što je napisano, da "ona" piše o stvarnim događajima iz svog života i da iznosi svoje lične stavove. Malo je ljudi znalo da ja to pišem, i sada prvi put otkrivam svoje autorstvo nad tim blogom. "U društvu sa Ninom" je statistički gledano bio uspešniji od "Skitajući sa Dunjom", ali ja nisam uspeo da ga održim na duži rok, jer nisam pronalazio dovoljno inspirativnih tema. Možda ću ga nekad ponovo pokrenuti, svakako imam iskustva sa vraćanjem starim pričama.

Dobra novinarka i prijateljica jednom prilikom mi je rekla da je novinarstvo kao droga – ako jednom zapadnem u te vode, nikada se neću izvući. Kako ti posmatraš novinarsku profesiju?

Novinarstvo je jedna od mojih brojnih avantura, sa kojom sam započeo relativno rano. Novinarstvo je izuzetno uzbudljiva i dinamična, ali pre svega odgovorna profesija, koja zahteva bogato obrazovanje i izvanredne intelektualne sposobnosti. Ipak, mislim da je nemoguće povući paralelu između onoga što je novinarstvo bilo nekad i onoga što je danas. Novinarska profesija je izgubila svoj nekadašnji ugled, jer se novinarstvom danas u dobroj meri bave oni koji nemaju drugog posla, ljudi kojima vlastita nepismenost i neetičnost ne smeta i ne sramoti ih. Kompletna medijska scena danas je pre svega podređena oglašavanju, marketingu, plaćenoj propagandi, a istinito izveštavanje i informisanje pali su u drugi plan, i to je dovelo do snižavanja profesionalnih standarda. U tom smislu je pokretanje Kurira bio odličan poslovni potez, jer su ljudi koji su ga osnovali prepoznali kakav koncept novine može dobro da prođe u društvu kojim se tako lako manipuliše i koje je spremno da prihvati svaku priču ukoliko je adekvatno začinjena.
Naravno, ima takođe i dosta dobrih novinara koji se svojim poslom bave pošteno i odgovorno. Srbija je tamni vilajet u kome se istine sakrivaju na svakom koraku, i kao takva predstavlja zlatni rudnik za sve prave novinare istraživače.

U saradnji sa jednom nevladinom organizacijom vodiš radionicu kreativnog pisanja. Šta zapravo znači biti kreativan u pisanju? Šta omogućava ova radionica mladima?

Ta radionica je moj pokušaj da pomognem mladima koji imaju želju da se bave pisanjem da lakše prevaziđu početničke teškoće i sumnje sa kojima se svi, još nedovoljno iskusni pisci, neizostavno suočavaju. Trudim se da iz svog ličnog iskustva izvučem neke pouke koje bi drugima mogle biti od koristi. Pre svega mi je bitno da pomognem ljudima da u sebi pronađu i pokrenu svoje kreativne mašine, a sama tehnika i veština pretvaranja misli i ideja u reči i rečenice je svojevrstan alhemijski proces koji se usavršava kroz celoživotni rad.

S obzirom da te praktično ,,svuda ima“, šta možemo očekivati od Milana Jokića u budućnosti? Postoji li san koji nisi dosanjao?

Ne volim da pričam o svojim planovima, jer planovi sami po sebi ne znače ništa, iako su neophodni kao orijentir ka određenim ciljevima koje želimo da ostvarimo. Ipak, oni su lični putokazi, i treba ih zadržati za sebe. Očekujem da ću ove godine uspeti da završim neke važne poslove na kojima radim već dugo i da konačno dolazi vreme za velike rezultate.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti