Milica Kostić Stanković: Komunikacije kao život

Često se dešava da smo u situaciji da slušamo predavanja i savete ljudi koji su spremni da svoja znanja podele sa drugima. Ali, kada je u pitanju primena na ličnom nivou oni ostaju nedosledni. Danas razgovaramo sa ženom koja živi svoja znanja. Svako ko je imao priliku da upozna Milicu Kostić Stanković shvata da кomunikacije nisu samo njen posao već i način života. Stalno pozitivna i nasmejana, sa lakoćom vodi sagovornika i pomaže mu u ostvarenju poslovnog/obrazovnog cilja.

Ona ne okleva da istakne značaj porodice, njenih dečaka, koji predstavljaju ključan element balansa poslovno-privatno i omogućava joj nizanje konstantnih uspeha.

Milica Kostić Stanković predaje na osnovnim i postdiplomskim studijama Fakulteta organizacionih nauka, na katedri za Marketing menadžment, odnosе s javnošću i multimedijalne komunikacije.

Još od 1995. godine radite na fakultetu i imate uspešnu akademsku karijeru. Šta je bilo presudno u donošenju odluke da li ostati u akademskim vodama ili poslovnu sreću tražiti u biznis sektoru?

Moram biti iskrena, u mom slučaju nije bilo potrebe za presudnim kriterijumima. Studirajući organizacione nauke, pronalazila sam se u mnogim oblastima i dopala mi se buduća pozicija menadžera. Uporedo sa studiranjem, pomagala sam ocu u vođenju porodične firme i spontano su meni dodeljivani poslovi marketinga i odnosa s javnošću. U momentu kada sam diplomirala i kada je trebalo da odlučim da li ću te poslove nastaviti da obavljam u akademskom ili poslovnom okruženju, već sam bila u prilici da budem odgovorna za donošenje poslovnih odluka. Imala sam tu prednost da već tada mogu da sagledam prednosti i nedostatke menadžerskih poslova, sa jedne i naučnih projekata, sa druge strane. Nisam tada sebe videla kao budućeg uspešnog menadžera i smatrala sam da ne posedujem to “nešto” što је za taj tip posla neophodno. Istovremeno, bila sam maksimalno posvećena svakom zadatku tokom studija i eto, kao pravi štreber, opredelila sam se za nauku. Porodična firma je nastavila da posluje, pa je u tome bila i moja prednost u donošenju odluke. Moja mogućnost da nastavim kao menadžer, u bilo kom momentu, davala mi je veliku sigurnost, a moje stručno angažovanje kao konsultanta, aktuelno je i danas, što je neka vrsta kompenzacije za eventualne propuštene prilike.

Imate privilegiju da ste na mestu “kreiranja” mladih menadžera i budućih rukovodioca. Postoji li neka deferentia specifica srpskog budućeg ali i sadašnjeg upravljačkog kadra?

Večiti sam optimista, da ne budem pogrešno shvaćena, ali nešto se definitivno radi pogrešno i to je očigledno iz velike količine negativnog naboja i mnogo nezadovoljnh ljudi u skoro svim poslovnim sistemima. Osnova toga je u specifičnosti i posebnosti našeg naroda i vremena u kome smo, jer se one nesumnjivo odražavaju i na upravljačke pozicije. Gordost naših ljudi projektuje se i na profesionalnom nivou, a sa narušavanjem sistema vrednosti u postavljanju kriterijuma za zapošljavanje i napredovanje, omogućavaju se nedovoljni ili nasumično vrednovani i ispoljeni kompetentnost, stručnost i harizmatičnost naših menadžera. Jedna od specifičnih obeležja zaposlenih na upravljačkom nivou u Srbiji mogla bi da bude velika različitost stilova rukovođenja uslovljena heterogenošću vlasničke i organizacione strukture, pa i mentaliteta u različitim regionima. Generalno, smatram da je naš mentalitet potpuno različit od japanskog ili nemačkog, a prisutan je trend “ukalupljivanja” naših menadžera, što dugoročno nije dobro. Isto tako, neizbežna je globalizacija upravljačkih aktivnosti u kontekstu sve većeg upliva multinacionalnih kompanija na našim prostorima, pri čemu je naše tržište relativno malo u odnosu na neka masovnija. S tim u vezi, našim menadžerima ne prepuštaju se kreativni i odgovorni, pa samim tim i izazovni poslovi, a bitnije funkcije podižu se na nivo regionalnih menadžera. Iz toga se može zaključiti da će autentičnost upravljanja na našim prostorima ostati u malim i srednjim preduzećima i domaćim i državnim organizacijama i institucijama. Tu autentičnost treba izgraditi i onda tek možemo imati potrebnu diferentia specifica srpskog menadžera.

Svedoci smo prezasićenosti tržišta rada diplomiranim menadžerima. Koje je adektvatno rešenje za to – prekvalifikacija, dokvalifikacija ili?

Taj višak diplomiranih menadžera, koje vi navodite, predstavljaju one diplomirane studente sa velikim očekivanjima da će im diploma menadžera, kako bi se žargonski reklo po difoltu obezbediti fotelju i vožnju na zadnjem sedištu. Menadžer je zanimanje koje se velikim delom može naučiti, ali uspešan menadžer može da postane samo u praksi. U tom smislu jeste korisna zapadna praksa da se počinje od najnižeg hijararhijskog nivoa, a da se dokazivanjem stručnosti i veština, “zasluže” pozicije menadžera. U kontekstu prethodnog pitanja, možda bi takav sistem mogao da bude dobar “lek”. Naravno, moj predlog rešenja podrazumeva visok stepen apstrakcije i potrebu da se razradi, primereno našim uslovima. Ono što ja smatram očiglednim je potreba za ozbiljnom reformom obrazovanja i hitnim ukidanjem velikog broja škola koje daju diplome menadžera, širom Srbije i obezbeđivanjem uslova za stvaranje korpusa kvalitetnih srpskih menadžera sa uspešnim rezultatima na dobrobit srpske privrede.

Ne možemo zanemariti uticaj i ugled “zapadne škole” iz oblasti marketinga i odnosa sa javnošću. U čemu se ogleda njena konstantna prednost?

Po mom mišljenju, konstantna prednost uticaja i ugleda “zapadne škole” iz oblasti marketinga i odnosa sa javnošću je u njenom marketingu i odnosima s javnošću. Na primer, fascinantne su popularnost i jedinstvenost Filipa Kotlera na našim prostorima, kao jedinog i vrhunskog marketinškog stručnjaka ikada i prihvatanje njegove knjige Marketing menadžment kao svojevrsne marketinške enciklopedije u čitavom regionu. Istovremeno, istorijska činjenica je da je na Istoku dominirao komunizam i socijalizam, u kojima tržišno poslovanje nije bilo zasnovano na bazičnim elementima tržišta, kao što su: konkurencija, nezavisno formiranje cena, sloboda informisanja i sl. Istovremeno, termini kao što su menadžment i marketing bili su zabranjeni, a odnosi s javnošću su razvijani u obliku političke propagande. Moje mišljenje je da povoljnija startna pozicija Zapada, u tom kontekstu, predstavlja jedan od osnovnih razloga te konstantne prednosti. Veća orijentisanost ka materijalnom i kultura niskog konteksta, još su neki od razloga da marketing i odnosi s javnošću zasluženo dobiju pozicije funkcija menadžmenta za neposredno sticanje konkurentne prednosti, a samim tim i ostvarivanje profita, a s tim u vezi i pozicije funkcija koje treba izučavati na akademskom nivou u cilju optimizacije rezultata u struci i konstantnog osavremenjivanja.

Termin “diplomska apatija” je čest među mladim ljudima uzrasta od 25-30 godina. Odnosi se na nemogućnost pronalaska posla što direktno vodi ličnom nezadovoljstvu. Da li smo došli u situaciju da MORAMO naučiti da se život kreira prevashodno kreiranjem sopstevnog posla umesto čekanjem na isti?

Nastavila bih vašu prvu rečenicu sa: ... što predstavlja posledicu svojevrsne nacionalne, pa u velikoj meri i globalne apatije. Ipak, ne bih ja ovde pravila generalizaciju. U pravu ste, prisutna je atmosfera nemogućnosti pronalaska posla, ali ne bih ja te generacije u celini svrstavala u ravnodušne i bez impulsa da nešto promene. Znam mnogo sposobnih mladih ljudi sa diplomom, koji su entuzijazisti i spremni na izazove. Bez mnogo moje originalnosti, vaše pitanje može predstavljati i odgovor: Da, profesionalni život se kreira prevashodno kreiranjem sopstevnog posla umesto čekanjem na isti. Dodala bih i doprinošenjem razvoju okolnosti kojima bi to bilo omogućeno.

Koja je ključna razlika marketinga 20. i 21. veka?

Baš juče mi je jedna studentkinja na predavanjima postavila pitanje: “Da li postoji u marketingu još nešto što bi se moglo izmisliti ili je već “sve viđeno”?” Za ovakva i slična pitanja potrebne su debate i neću moći da vam odgovorim u potpunosti u par rečenica. Generalno, u 20. veku identifikovano je postojanje svesti i postavljene su osnove, u 21. veku razvijaju se instrumenti kojima se obezbeđuje sve preciznije pozicioniranje. U 20. veku bilo je dovoljno razvijati efkasan masovni pristup, u 21. veku personalizacija je neizostavan kriterijum uspeha na tržištu. Sredinom 20. veka, tek je počeo da postoji televizor u boji, na početku 21. veka, postoji IPTV, a ne može se smatrati ozbiljnom kompanija koja ne planira na osnovu rejtinga, GRP-a, reach-a ili CPP-a. Ono što danas obezbeđuju društvene mreže, u proslom veku, pa i krajem tog veka, smatralo s naučnom fantastikom. Ove tvrdnje su, naravno, sa visokim stepenom generalizacije, a ne bi se mogla napraviti jasna razlika marketinga po vekovima, kada su promene koje se dešavaju u oblastima koje čine osnovu za njegov razvoj, na dnevnom nivou.

Bez koje tri knjige se ne može krenuti u dublje i podrobnije razumevanje nauke kao što je marketing?

Nezahvalno je izdvojiti tri knjige i postaviti ih kao osnov, pa bih se ogradila da je ovo samo moj izbor, a na osnovu principa izbora klasika. To bi mogle da budu knjige: “Innovation in Marketing” – Ted Levitt; “Strategic Marketing Management” – David A. Aaker; “Positioning: The Battle for Your Mind” – Al Ries & Jack Trout.

I za kraj, Vaš savet mladim ljudima, koji pristup treba da primene na ličnom razvoju kako bi se u Srbiji uspešno pozicionirali na tržištu rada?

Iznad svega, da ispoštuju svoje sklonosti, talente i sposobnosti. Roditelj sam i svedok sam brojnih roditeljskih sastanaka, pa govorim iz sopstvenog iskustva. Trend je bezuslovnog prebacivanja odgovornosti, od roditelja na vaspitače ili nastavnike, od učitelja na roditelje i sistem, od nadležnih zaduženih za sistem obrazovanja na nastavnike i roditelje i tako u krug. Ono što nije dobro, posebno na našim prostorima, je nametanje sopstvenih, po pravilu neostvarenih ciljeva i projektovanje sopstvenih, po pravilu izopačenih i nerealnih ambicija, od strane nas roditelja. Mladi ljudi su zbunjeni sistemom vrednosti po kome je jedino važno da se završi fakultet, kao jedina mera vrednosti, a istovremeno, omogućeno je da postoje fakulteti koje je moguće završiti sa malo ili nimalo napora i truda. Da bi neko postao dobar stručnjak i dobro se pozicionirao u svom poslu, lični razvoj mora da uskladi sa bogatstvom svoje ličnosti. Nedavno sam čula termin “takozvani uspeh”. Svojoj deci, svojim studentima, pa i svim mladim ljudima, preporučila bih da stvore sami svoj autentični uspeh, da ne dozvole da budu ukalupljeni, da im duhovno bude iznad materijalnog i da im ljubav, a ne moranje, bude osnova svega što rade. Na taj način, stvoriće sebi spokoj, a time ostvariti ogroman potencijal da dostignu svoje ciljeve.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE

Odricanje od odgovornosti