Често се дешава да смо у ситуацији да слушамо предавања и савете људи који су спремни да своја знања поделе са другима. Али, када је у питању примена на личном нивоу они остају недоследни. Данас разговарамо са женом која живи своја знања. Свако ко је имао прилику да упозна Милицу Костић Станковић схвата да комуникације нису само њен посао већ и начин живота. Стално позитивна и насмејана, са лакоћом води саговорника и помаже му у остварењу пословног/образовног циља.
Она не оклева да истакне значај породице, њених дечака, који представљају кључан елемент баланса пословно-приватно и омогућава јој низање константних успеха.
Милица Костић Станковић предаје на основним и постдипломским студијама Факултета организационих наука, на катедри за Маркетинг менаџмент, односе с јавношћу и мултимедијалне комуникације.
Још од 1995. године радите на факултету и имате успешну академску каријеру. Шта је било пресудно у доношењу одлуке да ли остати у академским водама или пословну срећу тражити у бизнис сектору?
Морам бити искрена, у мом случају није било потребе за пресудним критеријумима. Студирајући организационе науке, проналазила сам се у многим областима и допала ми се будућа позиција менаџера. Упоредо са студирањем, помагала сам оцу у вођењу породичне фирме и спонтано су мени додељивани послови маркетинга и односа с јавношћу. У моменту када сам дипломирала и када је требало да одлучим да ли ћу те послове наставити да обављам у академском или пословном окружењу, већ сам била у прилици да будем одговорна за доношење пословних одлука. Имала сам ту предност да већ тада могу да сагледам предности и недостатке менаџерских послова, са једне и научних пројеката, са друге стране. Нисам тада себе видела као будућег успешног менаџера и сматрала сам да не поседујем то “нешто” што је за тај тип посла неопходно. Истовремено, била сам максимално посвећена сваком задатку током студија и ето, као прави штребер, определила сам се за науку. Породична фирма је наставила да послује, па је у томе била и моја предност у доношењу одлуке. Моја могућност да наставим као менаџер, у било ком моменту, давала ми је велику сигурност, а моје стручно ангажовање као консултанта, актуелно је и данас, што је нека врста компензације за евентуалне пропуштене прилике.
Имате привилегију да сте на месту “креирања” младих менаџера и будућих руководиоца. Постоји ли нека деферентиа специфица српског будућег али и садашњег управљачког кадра?
Вечити сам оптимиста, да не будем погрешно схваћена, али нешто се дефинитивно ради погрешно и то је очигледно из велике количине негативног набоја и много незадовољнх људи у скоро свим пословним системима. Основа тога је у специфичности и посебности нашег народа и времена у коме смо, јер се оне несумњиво одражавају и на управљачке позиције. Гордост наших људи пројектује се и на професионалном нивоу, а са нарушавањем система вредности у постављању критеријума за запошљавање и напредовање, омогућавају се недовољни или насумично вредновани и испољени компетентност, стручност и харизматичност наших менаџера. Једна од специфичних обележја запослених на управљачком нивоу у Србији могла би да буде велика различитост стилова руковођења условљена хетерогеношћу власничке и организационе структуре, па и менталитета у различитим регионима. Генерално, сматрам да је наш менталитет потпуно различит од јапанског или немачког, а присутан је тренд “укалупљивања” наших менаџера, што дугорочно није добро. Исто тако, неизбежна је глобализација управљачких активности у контексту све већег уплива мултинационалних компанија на нашим просторима, при чему је наше тржиште релативно мало у односу на нека масовнија. С тим у вези, нашим менаџерима не препуштају се креативни и одговорни, па самим тим и изазовни послови, а битније функције подижу се на ниво регионалних менаџера. Из тога се може закључити да ће аутентичност управљања на нашим просторима остати у малим и средњим предузећима и домаћим и државним организацијама и институцијама. Ту аутентичност треба изградити и онда тек можемо имати потребну диферентиа специфица српског менаџера.
Сведоци смо презасићености тржишта рада дипломираним менаџерима. Које је адектватно решење за то – преквалификација, доквалификација или?
Тај вишак дипломираних менаџера, које ви наводите, представљају оне дипломиране студенте са великим очекивањима да ће им диплома менаџера, како би се жаргонски рекло по дифолту обезбедити фотељу и вожњу на задњем седишту. Менаџер је занимање које се великим делом може научити, али успешан менаџер може да постане само у пракси. У том смислу јесте корисна западна пракса да се почиње од најнижег хијарархијског нивоа, а да се доказивањем стручности и вештина, “заслуже” позиције менаџера. У контексту претходног питања, можда би такав систем могао да буде добар “лек”. Наравно, мој предлог решења подразумева висок степен апстракције и потребу да се разради, примерено нашим условима. Оно што ја сматрам очигледним је потреба за озбиљном реформом образовања и хитним укидањем великог броја школа које дају дипломе менаџера, широм Србије и обезбеђивањем услова за стварање корпуса квалитетних српских менаџера са успешним резултатима на добробит српске привреде.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/милица-костиц-станковиц-1.јпг" видтх="300" хеигхт="304" />
Не можемо занемарити утицај и углед “западне школе” из области маркетинга и односа са јавношћу. У чему се огледа њена константна предност?
По мом мишљењу, константна предност утицаја и угледа “западне школе” из области маркетинга и односа са јавношћу је у њеном маркетингу и односима с јавношћу. На пример, фасцинантне су популарност и јединственост Филипа Котлера на нашим просторима, као јединог и врхунског маркетиншког стручњака икада и прихватање његове књиге Маркетинг менаџмент као својеврсне маркетиншке енциклопедије у читавом региону. Истовремено, историјска чињеница је да је на Истоку доминирао комунизам и социјализам, у којима тржишно пословање није било засновано на базичним елементима тржишта, као што су: конкуренција, независно формирање цена, слобода информисања и сл. Истовремено, термини као што су менаџмент и маркетинг били су забрањени, а односи с јавношћу су развијани у облику политичке пропаганде. Моје мишљење је да повољнија стартна позиција Запада, у том контексту, представља један од основних разлога те константне предности. Већа оријентисаност ка материјалном и култура ниског контекста, још су неки од разлога да маркетинг и односи с јавношћу заслужено добију позиције функција менаџмента за непосредно стицање конкурентне предности, а самим тим и остваривање профита, а с тим у вези и позиције функција које треба изучавати на академском нивоу у циљу оптимизације резултата у струци и константног осавремењивања.
Термин “дипломска апатија” је чест међу младим људима узраста од 25-30 година. Односи се на немогућност проналаска посла што директно води личном незадовољству. Да ли смо дошли у ситуацију да МОРАМО научити да се живот креира превасходно креирањем сопстевног посла уместо чекањем на исти?
Наставила бих вашу прву реченицу са: ... што представља последицу својеврсне националне, па у великој мери и глобалне апатије. Ипак, не бих ја овде правила генерализацију. У праву сте, присутна је атмосфера немогућности проналаска посла, али не бих ја те генерације у целини сврставала у равнодушне и без импулса да нешто промене. Знам много способних младих људи са дипломом, који су ентузијазисти и спремни на изазове. Без много моје оригиналности, ваше питање може представљати и одговор: Да, професионални живот се креира превасходно креирањем сопстевног посла уместо чекањем на исти. Додала бих и доприношењем развоју околности којима би то било омогућено.
Која је кључна разлика маркетинга 20. и 21. века?
Баш јуче ми је једна студенткиња на предавањима поставила питање: “Да ли постоји у маркетингу још нешто што би се могло измислити или је већ “све виђено”?” За оваква и слична питања потребне су дебате и нећу моћи да вам одговорим у потпуности у пар реченица. Генерално, у 20. веку идентификовано је постојање свести и постављене су основе, у 21. веку развијају се инструменти којима се обезбеђује све прецизније позиционирање. У 20. веку било је довољно развијати ефкасан масовни приступ, у 21. веку персонализација је неизоставан критеријум успеха на тржишту. Средином 20. века, тек је почео да постоји телевизор у боји, на почетку 21. века, постоји ИПТВ, а не може се сматрати озбиљном компанија која не планира на основу рејтинга, ГРП-а, реацх-а или ЦПП-а. Оно што данас обезбеђују друштвене мреже, у прослом веку, па и крајем тог века, сматрало с научном фантастиком. Ове тврдње су, наравно, са високим степеном генерализације, а не би се могла направити јасна разлика маркетинга по вековима, када су промене које се дешавају у областима које чине основу за његов развој, на дневном нивоу.
Без које три књиге се не може кренути у дубље и подробније разумевање науке као што је маркетинг?
Незахвално је издвојити три књиге и поставити их као основ, па бих се оградила да је ово само мој избор, а на основу принципа избора класика. То би могле да буду књиге: “Инноватион ин Маркетинг” – Тед Левитт; “Стратегиц Маркетинг Манагемент” – Давид А. Аакер; “Поситионинг: Тхе Баттле фор Yоур Минд” – Ал Риес & Јацк Троут.
И за крај, Ваш савет младим људима, који приступ треба да примене на личном развоју како би се у Србији успешно позиционирали на тржишту рада?
Изнад свега, да испоштују своје склоности, таленте и способности. Родитељ сам и сведок сам бројних родитељских састанака, па говорим из сопственог искуства. Тренд је безусловног пребацивања одговорности, од родитеља на васпитаче или наставнике, од учитеља на родитеље и систем, од надлежних задужених за систем образовања на наставнике и родитеље и тако у круг. Оно што није добро, посебно на нашим просторима, је наметање сопствених, по правилу неостварених циљева и пројектовање сопствених, по правилу изопачених и нереалних амбиција, од стране нас родитеља. Млади људи су збуњени системом вредности по коме је једино важно да се заврши факултет, као једина мера вредности, а истовремено, омогућено је да постоје факултети које је могуће завршити са мало или нимало напора и труда. Да би неко постао добар стручњак и добро се позиционирао у свом послу, лични развој мора да усклади са богатством своје личности. Недавно сам чула термин “такозвани успех”. Својој деци, својим студентима, па и свим младим људима, препоручила бих да створе сами свој аутентични успех, да не дозволе да буду укалупљени, да им духовно буде изнад материјалног и да им љубав, а не морање, буде основа свега што раде. На тај начин, створиће себи спокој, а тиме остварити огроман потенцијал да достигну своје циљеве.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
