Tweet

Милица Мандић - лепота, храброст, прво и једино злато за Србију на протеклим Олимпијским играма у Лондону. И шта још рећи за девојку која теквондо тренира од десете године, а рођена је 1991. у Београду. Па, можда подсетити на то да је, пре него што је Србију обрадовала златним одличјем, два пута освајала бронзу на светским првенствима, док је са Европског првенства у Манчестеру донела сребрну медаљу. Иако максимално посвећена спорту, олимпијска шампионка није занемарила ни своје образовање - студира Факултет за културу и медије, смер односи са јавношћу. Шта каже Милица о сјају, али и тежини злата којим се окитила, као и о импресијама са највећег планетарног такмичења?

- Многи су те питали какав је осећај освојити златну медаљу на ОИ, интересује нас твој предосећај у вези освајања исте? Да ли га је било и у ком смеру се кретао?

Па, наравно, увек има предосећаја. Ја сам тако желела то злато, мислила о њему буквално свакодневно, сањала га… Ипак, током припремног периода имала сам кризе, али превладала је жеља за медаљом и самопоуздање.

- Како би описала Олимпијаду нама, који на њој никада нећемо учествовати? Које расположење, дружење, размишљање и енергија владају ОИ?

То је стварно једно посебно такмичење, јер видети 11.000 спортиста на једном месту представља велико искуство. Једноставно, то је највеће планетарно такмичење најбољих спортиста који преносе невероватну енергију и позитивну атмосферу.

- Успех и златна медаља нису дошли преко ноћи, већ после десет година напорних физичких и психичких припрема. Да ли то значи да ипак треба да поверујемо у ону: "СВАКИ ТРУД СЕ ИСПЛАТИ?".

Искрено верујем у то да се сваки труд исплати. Знам само колико труда ја уложим, затим колико Гале, мој тренер, и моја породица улажу. Успех је само круна тог рада и труда. Десет година тренирања, плакања, среће - ова медаља је награда за све то.

- У којој мери остварени успех ( у твом случају освајање златне медаље) ставља пред нас нове жеље, одговорности, мотиве, обећања која дајемо себи али и другима? Уме ли "злато" да кад кад буде и "тешко", а не само сјајно?

Наравно да није лако доћи до златне медаље. Јос је теже поновити такав резултат. Јављају се сумње - да ли ја могу све то поново да изведем, да ли је то било случајно… Тај огроман успех носи и неку дозу одговорности, већа очекивања. Али, иза мене стоји стручни тим који верује у моје способности. Осим Галета ту је и психолог Марија Срећковић, цији су савети драгоцени… Чека ме светско првенство у Бразилу, треба издржати притисак који титула светског шампиона намеће. Утолико пре сто ће свако ко дође на то тамичење пожелети да ме скине са трона и каже “ја сам победио олимпијског шампиона”. Ипак, мислим да ће све бити у реду - имам тим у који имам максимално поверење, сад ће да крену турнири, почињемо нови тренажни процес. И наравно, после једног оваквог искуства имам веће самопоуздање.

- "У здравом телу - здрав дух", али колико је здрав дух, који вибрира позитивно, битан елемент сваког спортисте и његових успеха? На који начин "тренираш" свој дух и ум?

Лакше ми је да тренирам дух него тело. Окружена сам љубављу и подршком породице, пријатеља, целог теквондо клуба “Галеб” и у таквим условима прави је ужитак тренирати. И сто је најважније, не осецам неки притисак. Напротив, имам тим који ме подржава и зато не могу да посустанем.

- Поред тога што си професионални спортиста, твоје образовање није занемарено. Студенткиња си прве године Факултета за културу и медије. Тиме шаљеш друштвено одговорну поруку да је знање и образовање важно и неопходно. Али како организујеш учење, одлазак на предавања уз свакодневне тренинге и то два пута дневно?

То је веома компликовано, поготово ове године. Није само тренинг, два пута дневно, обавеза већ имам и специајлни режим исхране који морам да пратим, тако да је факултет морао мало да буде потиснут у други план. Једноставно не могу да стигнем да будем на три места одједном и да будем фокусирана на тренинг – а ако нисам добро фокусирана може да дође до повреде. Ипак, трудићу се да се у наредном периоду мало више посветим факултету. Уписала сам оно чиме желим да се бавим и наравно да желим и томе да се посветим

- Који савет или мудра мисао ког спортисте те посебно надахњује?

Радомир Самарџић, који је освојио бронзу на Европском првенству 2008, рекао је “без бола нема добити”, што је заиста тачно - док не пролијем море суза и не урадим милион тренинга, тешко да се могу надати великом успеху и некој медаљи.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ввв.спортал.рс/уплоадс/невс/2012_36/имагес/00082089.јпг" /> Фото: спортал.рс

- Да ли се може говорити о заједничком именитељу свих спортиста? Без које особине и става ни један не може успети?

Мислим да жеља преовладава, јер ипак без жеље не бисте могли ништа - било да је реч о спорту, послу, или хобију… Ја једноставно имам жељу да тренирам свакодневно, жељу да се такмичим, да освајам златну медаљу, да чујем химну… Дакле, да бисте радили све што волите морате да имате жељу, да знате зашто то радите.

- Спортски савет младима за крај...

Нема правог рецепта ни за срећу ни за успех, али ако волите оно што радите, ако уживате у оном што радите, мислм да је то довољно добро да би гурали себе ка нечем вишем. Ја тренирам овај спорт из љубави. И да нема новца, да нема такмичења, знам зашто га тренирам. Једноставно уживам у свему овоме И то ме гура ка врху.

Интервју преузет са:
КПН Клуб
ввв.бизлидер.орг

Tweet
Коментари

ВЕСТИ