Milica Mandić - lepota, hrabrost, prvo i jedino zlato za Srbiju na proteklim Olimpijskim igrama u Londonu. I šta još reći za devojku koja tekvondo trenira od desete godine, a rođena je 1991. u Beogradu. Pa, možda podsetiti na to da je, pre nego što je Srbiju obradovala zlatnim odličjem, dva puta osvajala bronzu na svetskim prvenstvima, dok je sa Evropskog prvenstva u Mančesteru donela srebrnu medalju. Iako maksimalno posvećena sportu, olimpijska šampionka nije zanemarila ni svoje obrazovanje - studira Fakultet za kulturu i medije, smer odnosi sa javnošću. Šta kaže Milica o sjaju, ali i težini zlata kojim se okitila, kao i o impresijama sa najvećeg planetarnog takmičenja?
- Mnogi su te pitali kakav je osećaj osvojiti zlatnu medalju na OI, interesuje nas tvoj predosećaj u vezi osvajanja iste? Da li ga je bilo i u kom smeru se kretao?
Pa, naravno, uvek ima predosećaja. Ja sam tako želela to zlato, mislila o njemu bukvalno svakodnevno, sanjala ga… Ipak, tokom pripremnog perioda imala sam krize, ali prevladala je želja za medaljom i samopouzdanje.
- Kako bi opisala Olimpijadu nama, koji na njoj nikada nećemo učestvovati? Koje raspoloženje, druženje, razmišljanje i energija vladaju OI?
To je stvarno jedno posebno takmičenje, jer videti 11.000 sportista na jednom mestu predstavlja veliko iskustvo. Jednostavno, to je najveće planetarno takmičenje najboljih sportista koji prenose neverovatnu energiju i pozitivnu atmosferu.
- Uspeh i zlatna medalja nisu došli preko noći, već posle deset godina napornih fizičkih i psihičkih priprema. Da li to znači da ipak treba da poverujemo u onu: "SVAKI TRUD SE ISPLATI?".
Iskreno verujem u to da se svaki trud isplati. Znam samo koliko truda ja uložim, zatim koliko Gale, moj trener, i moja porodica ulažu. Uspeh je samo kruna tog rada i truda. Deset godina treniranja, plakanja, sreće - ova medalja je nagrada za sve to.
- U kojoj meri ostvareni uspeh ( u tvom slučaju osvajanje zlatne medalje) stavlja pred nas nove želje, odgovornosti, motive, obećanja koja dajemo sebi ali i drugima? Ume li "zlato" da kad kad bude i "teško", a ne samo sjajno?
Naravno da nije lako doći do zlatne medalje. Jos je teže ponoviti takav rezultat. Javljaju se sumnje - da li ja mogu sve to ponovo da izvedem, da li je to bilo slučajno… Taj ogroman uspeh nosi i neku dozu odgovornosti, veća očekivanja. Ali, iza mene stoji stručni tim koji veruje u moje sposobnosti. Osim Galeta tu je i psiholog Marija Srećković, ciji su saveti dragoceni… Čeka me svetsko prvenstvo u Brazilu, treba izdržati pritisak koji titula svetskog šampiona nameće. Utoliko pre sto će svako ko dođe na to tamičenje poželeti da me skine sa trona i kaže “ja sam pobedio olimpijskog šampiona”. Ipak, mislim da će sve biti u redu - imam tim u koji imam maksimalno poverenje, sad će da krenu turniri, počinjemo novi trenažni proces. I naravno, posle jednog ovakvog iskustva imam veće samopouzdanje.
- "U zdravom telu - zdrav duh", ali koliko je zdrav duh, koji vibrira pozitivno, bitan element svakog sportiste i njegovih uspeha? Na koji način "treniraš" svoj duh i um?
Lakše mi je da treniram duh nego telo. Okružena sam ljubavlju i podrškom porodice, prijatelja, celog tekvondo kluba “Galeb” i u takvim uslovima pravi je užitak trenirati. I sto je najvažnije, ne osecam neki pritisak. Naprotiv, imam tim koji me podržava i zato ne mogu da posustanem.
- Pored toga što si profesionalni sportista, tvoje obrazovanje nije zanemareno. Studentkinja si prve godine Fakulteta za kulturu i medije. Time šalješ društveno odgovornu poruku da je znanje i obrazovanje važno i neophodno. Ali kako organizuješ učenje, odlazak na predavanja uz svakodnevne treninge i to dva puta dnevno?
To je veoma komplikovano, pogotovo ove godine. Nije samo trening, dva puta dnevno, obaveza već imam i speciajlni režim ishrane koji moram da pratim, tako da je fakultet morao malo da bude potisnut u drugi plan. Jednostavno ne mogu da stignem da budem na tri mesta odjednom i da budem fokusirana na trening – a ako nisam dobro fokusirana može da dođe do povrede. Ipak, trudiću se da se u narednom periodu malo više posvetim fakultetu. Upisala sam ono čime želim da se bavim i naravno da želim i tome da se posvetim
- Koji savet ili mudra misao kog sportiste te posebno nadahnjuje?
Radomir Samardžić, koji je osvojio bronzu na Evropskom prvenstvu 2008, rekao je “bez bola nema dobiti”, što je zaista tačno - dok ne prolijem more suza i ne uradim milion treninga, teško da se mogu nadati velikom uspehu i nekoj medalji.
Foto: sportal.rs
- Da li se može govoriti o zajedničkom imenitelju svih sportista? Bez koje osobine i stava ni jedan ne može uspeti?
Mislim da želja preovladava, jer ipak bez želje ne biste mogli ništa - bilo da je reč o sportu, poslu, ili hobiju… Ja jednostavno imam želju da treniram svakodnevno, želju da se takmičim, da osvajam zlatnu medalju, da čujem himnu… Dakle, da biste radili sve što volite morate da imate želju, da znate zašto to radite.
- Sportski savet mladima za kraj...
Nema pravog recepta ni za sreću ni za uspeh, ali ako volite ono što radite, ako uživate u onom što radite, mislm da je to dovoljno dobro da bi gurali sebe ka nečem višem. Ja treniram ovaj sport iz ljubavi. I da nema novca, da nema takmičenja, znam zašto ga treniram. Jednostavno uživam u svemu ovome I to me gura ka vrhu.
Intervju preuzet sa:
KPN Klub
www.bizlider.org
_thumb2.jpg)
