Милош Анић: Снови - остварени!

Тридесетогодишњи Милош Анић је вишегодисњи члан кикбокс клуба Палмини тигрови из Јагодине и стандардни сениорски репрезентативац Србије. Освајач је свих државних, европских и светских трофеја. Иако је његово име одавно ушло у круг великана овог спорта, он и даље скромно говори о својим успесима. Захвљујући њему, овај спорт постаје све популарнији међу јагодинским малишанима, али и старијим љубитељима кикбокса, што даказује велика посећеност свих кикбокс манифестација које су одржане у Јагодини.

Када си схватио да је кикбокс твој позив?

Три године сам тренирао карате, а онда сам гледајући старијег брата, који је тада тренирао кикбокс, одлучио да се опробам у овом спорту. Био сам веома тврдоглав и стално сам говорио да ћу бити бољи од њега. Да би то остварио, морао сам напорно да тренирам сваког дана. Све је кренуло много лакше него што сам мислио, захваљујући ножној техници коју сам стекао тренирајући карате. После само две недеље добио сам први меч, што ме је охрабрило и дало вољу да наставим са напорним радом.

На којим си све такмичењима учестовао у својој дугогодишњој каријери?

Од 1999. године, када сам почео, учестовао сам на свим државним, балканским, медитеранским, европским и светским такмичењима. Истакао бих да сам учестовао и на такмичењима за европског и светског професионалног првака света, на којим сам три пута освајао титулу. Веома сам поносан на то што сам са непуних деветнаест година отишао на своје прво Светско првенство, где сам освојио титулу, и то након само две године тренирања. Било је то остварење мог дечачког сна. Не знам да ли је то моја највећа победа, али је свакако најдража.

Колико је тешко одрицати се многих ствари и посветити се напорном тренирању?

Веома је тешко, али је одрицање саставни део успеха. Мој највећи проблем је вишак килограма за категорију у којој се такмичим, тако да сам стално морао да коригујем килажу напорним тренинзима и посебним дијетама. Поред свих тих одрицања било је много непријатних и болних тренутака у мојој четрнаестогодишњој каријери. На дан свог венчања морао сам да кренем на Светски куп. Иако је то требало да буде најсрећнији дан у мом животу, дан када ћу своју радост поделити са породицом и пријатељима, ја сам изашао са прославе и кренуо на такмичење.

Многи спортисти после тешких повреда и пораза одустају. Да ли си некада размишљао о томе? </б >

Порази и повреде су главни разлози због којих многи спортисти одустају. Не могу да кажем да ми се то није догађало. Дешавало би се да размисљам о повлачењу, а онда бих схватио да то није оно што ја желим, већ само тренутна криза. Сећам се да сам имао једну већу кризу, када сам размишљао о одустајању, али сам одједном добио дадатни мотив да наставим. Мислим да ми таква размишљања дају додатни мотив за постизање одређених циљева.

Колико је битна подршка пријатеља и породице?

Један од највећих фактора за успех је подршка оних људи који ми пуно значе. Често сам добијао подршку људи које не познајем, што ми је такође много значило. Када сам почињао, највећу подршку пружала ми је мајка. Тренутно највећа подршка ми је супруга, која заједно са мном прославља сваку победу, али и дели тешке тренутке после пораза. Истакао бих то да због посебног режима исхране и дијета које имам, она мора да спрема посебну храну за мене. Често кажем да она познаје кикбокс боље од мене, јер је присутна на свим мојим мечевима и познаје све моје противнике. Можда је то зато сто она са трибина успева да види неке ствари које ја у рингу не могу да приметим.

Ко је био твој највеци узор?

Нисам имао узоре међу великанима, али када сам почињао био је то старији друг из клуба. Он је престао да тренира након много успеха, а ја сам за неколико година успео да освојим много више трофеја од њега.

О чему размишљаш приликом уласка у ринг?

Пре уласка у ринг размишљам о саветима које добијам од супруге и тренера, и тактици коју углавном смишљам сам. Све ми то пролази кроз главу док се пењем у ринг, али приликом уласка све то нестаје. Онда се фокусирам само на меч, а све друго постаје небитно.

Заборављаш ли поразе?

Иако је болно размишљати о поразима, они су подједнако важни као и победе. Анализирајући сваки од мечева који сам изгубио, покушавам да откријем своје грешке и недостатке.

Који су твоји планови за будућност?

Планирам да се повучем ове године и пружим прилику млађим борцима да покажу своје квалитете. Ипак, то неће бити потпуно повлачење, већ само крај професионалног бављења спортом. Наставићу рекреативно да тренирам и помажем клинцима који тек почињу. Највећа жеља ми је да постанем тренер.

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Odricanje od odgovornosti