Tridesetogodišnji Miloš Anić je višegodisnji član kikboks kluba Palmini tigrovi iz Jagodine i standardni seniorski reprezentativac Srbije. Osvajač je svih državnih, evropskih i svetskih trofeja. Iako je njegovo ime odavno ušlo u krug velikana ovog sporta, on i dalje skromno govori o svojim uspesima. Zahvljujući njemu, ovaj sport postaje sve popularniji među jagodinskim mališanima, ali i starijim ljubiteljima kikboksa, što dakazuje velika posećenost svih kikboks manifestacija koje su održane u Jagodini.
Kada si shvatio da je kikboks tvoj poziv?
Tri godine sam trenirao karate, a onda sam gledajući starijeg brata, koji je tada trenirao kikboks, odlučio da se oprobam u ovom sportu. Bio sam veoma tvrdoglav i stalno sam govorio da ću biti bolji od njega. Da bi to ostvario, morao sam naporno da treniram svakog dana. Sve je krenulo mnogo lakše nego što sam mislio, zahvaljujući nožnoj tehnici koju sam stekao trenirajući karate. Posle samo dve nedelje dobio sam prvi meč, što me je ohrabrilo i dalo volju da nastavim sa napornim radom.
Na kojim si sve takmičenjima učestovao u svojoj dugogodišnjoj karijeri?
Od 1999. godine, kada sam počeo, učestovao sam na svim državnim, balkanskim, mediteranskim, evropskim i svetskim takmičenjima. Istakao bih da sam učestovao i na takmičenjima za evropskog i svetskog profesionalnog prvaka sveta, na kojim sam tri puta osvajao titulu. Veoma sam ponosan na to što sam sa nepunih devetnaest godina otišao na svoje prvo Svetsko prvenstvo, gde sam osvojio titulu, i to nakon samo dve godine treniranja. Bilo je to ostvarenje mog dečačkog sna. Ne znam da li je to moja najveća pobeda, ali je svakako najdraža.
Koliko je teško odricati se mnogih stvari i posvetiti se napornom treniranju?
Veoma je teško, ali je odricanje sastavni deo uspeha. Moj najveći problem je višak kilograma za kategoriju u kojoj se takmičim, tako da sam stalno morao da korigujem kilažu napornim treninzima i posebnim dijetama. Pored svih tih odricanja bilo je mnogo neprijatnih i bolnih trenutaka u mojoj četrnaestogodišnjoj karijeri. Na dan svog venčanja morao sam da krenem na Svetski kup. Iako je to trebalo da bude najsrećniji dan u mom životu, dan kada ću svoju radost podeliti sa porodicom i prijateljima, ja sam izašao sa proslave i krenuo na takmičenje.
Mnogi sportisti posle teških povreda i poraza odustaju. Da li si nekada razmišljao o tome?
Porazi i povrede su glavni razlozi zbog kojih mnogi sportisti odustaju. Ne mogu da kažem da mi se to nije događalo. Dešavalo bi se da razmisljam o povlačenju, a onda bih shvatio da to nije ono što ja želim, već samo trenutna kriza. Sećam se da sam imao jednu veću krizu, kada sam razmišljao o odustajanju, ali sam odjednom dobio dadatni motiv da nastavim. Mislim da mi takva razmišljanja daju dodatni motiv za postizanje određenih ciljeva.
Koliko je bitna podrška prijatelja i porodice?
Jedan od najvećih faktora za uspeh je podrška onih ljudi koji mi puno znače. Često sam dobijao podršku ljudi koje ne poznajem, što mi je takođe mnogo značilo. Kada sam počinjao, najveću podršku pružala mi je majka. Trenutno najveća podrška mi je supruga, koja zajedno sa mnom proslavlja svaku pobedu, ali i deli teške trenutke posle poraza. Istakao bih to da zbog posebnog režima ishrane i dijeta koje imam, ona mora da sprema posebnu hranu za mene. Često kažem da ona poznaje kikboks bolje od mene, jer je prisutna na svim mojim mečevima i poznaje sve moje protivnike. Možda je to zato sto ona sa tribina uspeva da vidi neke stvari koje ja u ringu ne mogu da primetim.
Ko je bio tvoj najveci uzor?
Nisam imao uzore među velikanima, ali kada sam počinjao bio je to stariji drug iz kluba. On je prestao da trenira nakon mnogo uspeha, a ja sam za nekoliko godina uspeo da osvojim mnogo više trofeja od njega.
O čemu razmišljaš prilikom ulaska u ring?
Pre ulaska u ring razmišljam o savetima koje dobijam od supruge i trenera, i taktici koju uglavnom smišljam sam. Sve mi to prolazi kroz glavu dok se penjem u ring, ali prilikom ulaska sve to nestaje. Onda se fokusiram samo na meč, a sve drugo postaje nebitno.
Zaboravljaš li poraze?
Iako je bolno razmišljati o porazima, oni su podjednako važni kao i pobede. Analizirajući svaki od mečeva koji sam izgubio, pokušavam da otkrijem svoje greške i nedostatke.
Koji su tvoji planovi za budućnost?
Planiram da se povučem ove godine i pružim priliku mlađim borcima da pokažu svoje kvalitete. Ipak, to neće biti potpuno povlačenje, već samo kraj profesionalnog bavljenja sportom. Nastaviću rekreativno da treniram i pomažem klincima koji tek počinju. Najveća želja mi je da postanem trener.
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
_thumb2.jpg)
