Autor: Алекса Јовановић
Мирел Кишић је рођен у Швајцарској, где је одрастао и стекао образовање. И данас живи у богатом и уређеном систему, али то није допринело да у његовом личном систему вредности доминира отуђеност и равнодушност према другима, напротив! Иако је територијано удаљен и запослен као информатичар у Цириху, успео је да пронађе време, енергију и начин да помогне (и да и даље помаже!) онима за које сви већ годинама знамо да живе јако тешко.
Ипак сваком је своја мука најтежа, што је уједно и оправдање да се већина нас скоро никада не запита како ли је неком другом и шта можемо да учинимо да помогнемо. Мирелу није било тешко да посети Косово и Метохију, упозна тамношње људе, слуша њихове приче, волонтира у Народним кухињама, а онда да почне и да обезбеђује донације и хуманитарне пакете.
Све време га је пратио фото апарат који је документовао утиске и приче. Захваљујићи друштвеним мрежама и други су се упознали са његовим ангажманом, а неки су му и помогли да помогне! Са конкретним делима, упознаћете се у редовима који следе и схватити зашто се овај двадесетшестогодишњи момак нашао у рубрици Они инспиришу ...
Дискурс Косово се провлачи већ дуже време у јавности као једно опште место и у том смислу су сви људи и упознати са проблематиком. Међутим колико је ситуација другачија када се Косово данас „доживи“ и шта би ти лично маркирао (као неко ко Косово посећује и помаже људима који су тамо)?
Не мислим да су људи упознати са ситуацијом, јер медији праве доста лошу причу о свему што се на Космету дешава. Ја сам ове године пет пута био доле и никада ми се ништа није десило, нити ме је ко нападао. Добро се сјећам кад је први пут требало да кренем, да ми је мајка у несвијест пала и сви редом су ме из страха одговарали да идем, а данас се слабо ко сијети и поруку да ми пошаље док сам доле.
Људи са стране су потпуно изгубили интерес за Косовом, што се да примјетити кад разговарате са онима који су остали да живе тамо. Прво што ће вам рећи јесте, да их је Србија заборавила. Ја Косово нисам познавао раније и нисам имао никакву представу шта ће ме доле сачекати. Историју српску знам и знам да су наше светиње тамо. Читао сам књиге о цару Душану и Косовском боју. Но, доле кад сам стигао ништа ми није личило на Србију - напротив. Први пут кад сам ушао на територију Косова препао сам се. Свуда су се виориле албанске заставе, ћирилице ниђе. Убрзо сам схватио ђе сам дошао и како треба да се понашам, да не бих угрозио свој зивот.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/Мирел2.јпг" видтх="300" хеигхт="460" />
Доле је непотребно доказивати патриотизам једном годишње за Видовдан или по улицама и трибинама Београда, јер смо сви сити тога. Људима који су остали на Косову да живе треба помоћи како би осигурали и њихов опстанак а и опстанак наших вјерских објеката. Ја кад боравим на Косову стално сам уз људе из организације Мајка девет Југовица (народне кухиње), који имају најбољи увид у социјално стање Срба на Косову и Метохији. Све што радим, радим преко њих, јер у њих имам повјерење. Ти људи су ми омогућили да обиђем цијелу територију Косова и Метохије и све народне кухиње. Кад год и ђе год бих ишао у додјелу хране призори су били потресни. У околини Клине смо знали људима под прозор остављати храну, јер не излазе од страха из својих кућа. На рушевине сам навикао, али да људи у истим зиве, то ме је стварно бољело и срамотио сам се за свака три прста сто сам дигао и повикнуо Косово је Србија.
Можда многи разумеју да је другима потребна помоћ, али ретко ко се одважи и одлучи да се упусти у процес пружања исте? Шта мислиш да је допринело твом разумевању и саосећању и шта те је иницијално покренуло у том смеру?
Ја сам од малена учен да волим свој народ. Своје распусте сам и за вријеме рата проводио у Босни и Херцеговини. Отац ми је у то вријеме такође покретао хуманитарне акције и сакупљао новац за помоћ нашим борцима, тако да сам то научио од њега. А добро се сјећам и сцене када су Крајишници пролазили у колонама кроз Брчко. Сви смо тада стали на улицу и износили све што смо имали у кућама од хране. Данас сам свој човјек и жеља ми је да помогнем колико је то у мојој могућности. А одлазим на Космет јер ми је доста да слушам причу од медија и да жалим народ - ријешио сам да помогнем. То може и свако други од вас да учини.
Бавиш се хуманитарним радом и недавно си успео да обезбедиш донацију од 40 рачунара које си сам превезао на Косово. Како си у томе успео?
Рачунаре сам добио од Универзитета ЕТХ, након сто сам написао молбу својој шефици. Они су били свега можда три године стари, али мислим да ће људима доле служити јос најмање додатних три (Цоре2Дуо 3гхз, 4ГБ РАМ). Превоз нас је изашао преко 2200 ЦХФ од којих су православна црква у Цириху и КУД Завичај из Винтертура преузели по 300 ЦХФ, јавило је се још неколико појединаца који су ми послали новац као подршку, а један дио сам платио из свога џепа. Превоз и папирологија су били катастрофа, јер никад прије нисам тако нешто радио. Кренули смо по најгорим временским условима, снијег нас је пратио од Швајцарске до Грачанице и назад. Путовали смо у једном правцу 40 сати. Подмићивање на граничним прелазима је било уобичајно, једино са косовским царницима нисмо имали никакве проблеме. Али зато кад смо коначно стигли у Грачаницу осјецај је био феноменалан!
Коју ситуацију или причу са Косова, где си био сведок, би издвојио као посебно потресну и поучну?
Много тужних и потресних призора и прича сам доживео и видио, али најтеже ми је било, кад смо посјетили село Старо Грацко. У том селу је 1999. године извршен масакар над 14 Срба. Имао сам прилику да разговарам са женом чији је муж страдао у том масакру. Жена нам је испричала сваки детаљ страдања њеног мужа и сад се најежим када помислим на то. Такође ми буде увијек јако тешко кад обилазим народне кухиње и са возачима кренем у додјелу хране. Е онда тек схватим колико могу да захвалим драгом Богу на овом животу што ми је поклонио.
Као неко ко воли фотографију, да ли мислиш да си кадровима које си направио успео да дочараш симболику и атмосферу Косова? Шта те још инспирише?
Фотографија ми је хоби, али сам кроз ово све схватио да има јаку моћ. Својим фотографијама покушавам људима да пренесем тај осјећај који је у мени кад сам доле на Космету. И мислим да су оне и најзаслужније за све сто сам постигао до сада - фотографија говори више од 1000 ријеци.
Колико су ти интернет и друштвене мреже помогле да се што више људи упозна са твојим активностима? Значи ли ти повратна информација коју добијаш на својој фб страници?
Преко Фејсбука је све и почело. Кад сам направио страницу Slika srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, то сам чинио за пријатеље и ради роминга, и никад нисам могао да замислим да ће та страница добити ту снагу да могу преко ње да сакупљам донације и помоћ сваке врсте и то ме чини неизмјерно срећним. Хвала Фејсбуку!
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/Мирел3.јпг" видтх="300" хеигхт="460" />
Да ли је квалитет живота у Швајцарској заиста беспрекоран? Да ли имаш неку замерку и шта ти тамо недостаје?
Овде се јако добро живи. Овде сам рођен и одрастао, тако да не знам баш за друго. Родитељи ми живе у Брчком и они ми по највише недостају, као и сва остала родбина и пријатељи. Не смем да изоставим ни домаћу храну и дјевојке.
Постоје ли скривене предрасуде према деци гастарбајтера у иностранству (у суседству, школи и касније на Универзитету)? Да ли си се боље разумевао и више повезивао са Србима који такође живе у Швајцарској, или то није случај?
Као дијете сам често био изолован од стране друге дијеце ради ратова. Са Албанцима сам се тукао све до средње сколе. Али како се стари, види се да не треба људе оцјењивати по њиховој националности, него по томе како поступају према теби. Ја се овде дружим са људима разних нација и вијера и немам никакав проблем са тиме, напротив, сматрам да све то шири хоризонт размишљања и погледа на свијет. У овој земљи може свако да успије да изгради своју будућност по томе колико се труди – то да нас изолују због ‘ић’ у презимену је само изговор оних који не умеју или неће.
Радиш на ЕТХ Цирих као информатичар. Како поред те обавезе и географске удаљености успеваш да будеш посвечен хуманитарном раду и како видиш свој живот и каријеру у перспективи?
На послу ми је јако опуштена атмосфера а и у приватном животу нађе се увијек времена. Нисам ожењен, тако да немам обавезе око породице. Мислим да даљина данас не игра никакву улогу, Београд и Приштина су ми удаљени свега сат и по времена лета. Планове за будућност и немам конкретне, не волим да планирам. То ме је научила једна косовка дјевојка!
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
_thumb2.jpg)
