Mirko Puzović je poznat po tome što je briljirao u svojoj bokserskoj karijeri. Oni koji su pratili njegove mečeve, a i drugi, koji su ga poznavali privatno i dan danas ga oslovljavaju sa „Legendo“ i sličnim epitetima. Koliko je Mirko Puzović bio popularan i uspešan sedamdesetih i osamdesetih godina govori činjenica koju su naveli u Sportskom vremepolovu da su simboli grada Kragujevca bili: Crvena Zastava, grupa Smak i Mirko Puzović.
Puzović je nosilac mnogobrojnih medalja, nagrada i trofeja, od kojih ćemo pomenuti nekoliko. Prvak Jugoslavije je bio sedam puta, pet puta je bio prvak Balkana i pet puta izabran za sportistu godine bivše Jugoslavije, zatim je bio naš prvi omladinski prvak Evrope 1976. godine, dva puta je osvojio bronzane medalje na svetskim šampionatima: 1982. godine u Minhenu i 1986. godine u Renou. Tri medalje osvojio je u seniorskoj konkurenciji evropskog prvenstva: dve srebrne medalje (u Tamperu 1981. i 1983. godine u Varni) i bronzanu medalju 1985. godine u Budimpešti. Osvojio je Zlatni gong u Skoplju i pet puta je osvojio Zlatnu rukavicu. Godine 1984. je na Letnjim olimpijskim igrama u Los Anđelesu osvojio bronzanu medalju.
FOTO: Levo: Časopis Ring br. 7. (1987.) / Desno: Mirko Puzović kada je treći put osvojio „Zlatnu rukavicu“, kao i „Pehar Radivoja Markovića“
Početkom devedesetih godina iz privatnih razloga je otišao u Nemačku, gde i dan danas živi. Tamo je boksovao tri godine za klub „Eslingen" (Esslingen) i u 37. godini rešio da okonča karijeru. Kako kaže, osetio je da tu treba da stane.
Pre odlaska u Nemačku, otvorio je lokal, u kojem je ostavio sve svoje medalje, trofeje, pehare i fotografije koje svedoče o njegovoj karijeri. Na žalost, posle četiri godine boravka u Nemačkoj, lokal su mu oduzeli, zajedno sa svim nagradama koje je osvajao tokom petnaestak godina uspešne karijere. Kako navodi za Glas Javnosti, ni danas ne zna gde se nalaze.
Sa njim smo razgovarali o tome koliko se odnos prema boksu danas promenio u odnosu na period kada je bio aktuelan bokser i kada je osvajao sve te trofeje i nagrade koje smo pomenuli. Kako kaže, u sport se vrlo malo ulaže, a u boks gotovo ni malo. Evo šta je Mirko Puzovič izjavio za portal iSerbia.
Koliko se odnos prema boksu danas promenio u odnosu na period kada ste Vi trenirali i bili aktuelni takmičar? Šta mislite o današnjim mladim srpskim bokserima?
Dogodila se ogromna promena u odnosu prema boksu. Mislim da smo mi imali mnogo bolje uslove, da se više finansiralo, više ulagalo. Naravno, mi smo bili vodeći sport u gradu, uz fudbal, koji je takođe bio dobar.
Današnji mladi bokseri nemaju ni približno slične uslove kao što smo imali mi. Imaju oni odličnu salu, međutim, mislim da su malo bačeni u zapećak. Nadam se da će boks da se vrati na stare staze i da ćemo nastaviti sa uspehom koje je „Radnički Kragujevac“ postigao. Možda ljudi u gradu ne znaju da je bokserski klub „Radnički Kragujevac“ osvojio najviše medalja na svim svetskim, evropskim i olimpijskim igrama u boksu. Ali, rukovodstvo koje vodi ovaj grad, koje vodi ovaj sport, to malo ceni i šteta je uopšteno zatvoriti bilo koji klub, posebno za boks, fudbal, rvanje, da ne pričam o ostalim sportovima. Mislim da će imati sluha da nam pomognu, jer je ovaj klub na odličnom mestu, ima odličan raspored, pravi bokserski klub, ali sa trenutnim investicijama ne mogu da žive ni mesec dana. Tako da u dobar sport treba da se investira, da se ulaže, a ovde se slabo ulaže i to bi trebalo da se promeni. Grad nikada ne sme da zaboravi ovaj klub, jer je ovde mnogo znoja proliveno.
Koji biste Vaš uspeh izdvojili kao najdraži i najuspešniji?
Najveća medalja koju sam osvojio je Olimpijska medalja, međutim, meni je najdraža ona kada sam postao omladinski prvak Evrope. Ta medalja je mene gurnula u vrh jugoslovenskog boksa, tako da je mi je to, nekako, ostalo najdraže. Naravno, svaka medalja mi je bila draga, ali u boksu treba proliti mmnogo znoja, da biste osvojili bilo koju medalju i ja se ponosim time.
FOTO: Sportski časopis Tempo br. 564. (1976.) — Puzović, kada je proglašen za omladinskog prvaka Evrope u boksu 1976. godine
U jednom od intervjua ste izjavili da ste odlično igrali fudbal, košarku, pa i atletiku. Šta je bilo to što Vas je pokrenulo da odustanete od svih ranijih sportova u kojima ste bili veoma uspešni i preusmerite se ka boksu?
Ja sam trenirao fudbal i bio sam izvanredan atletičar, međutim, u jednom Krosu sam se razboleo, tako da sam jedva preživeo i onda, kada sam se oporavio, počeo sam da treniram boks. Boks sam voleo oduvek, još kao dete sam pratio, a uostalom, boks je u to vreme bio sport radničkih porodica, tako da, kada sam tu došao, zavoleo sam ga još više. Naravno, sada, kada bih se ponovo rodio i kada bi me pitali da li bih više voleo da budem Maradona ili bokser, ja bih rekao da bih ponovo bio bokser.
Ko Vam je bio idol u to vreme i ko je najviše uticao na razvoj Vaše karijere, a kasnije i osvajanje mnogobrojnih trofeja/medalja?
U to vreme mi je bio idol moj prvi trener, Dragoslav Jakovljević Babea. Ono što je on postigao je bilo neverovatno za te uslove, a i za sadašnje. Evo, od 2013. godine nemamo nijednu medalju, ipak je on osvojio četiri evropske medalje, što je bilo nemoguće za to vreme.
Pošto na velikim takmičenjima ima dosta publike koja značajno može uticati na tok borbe, koliko je ona Vama pomagala i koliko je uticala na Vaše borenje u ringu?
Meni to apsolutno nije predstavljalo nikakav problem. Baš narotiv, ja sam najviše voleo kada je puna sala. Ako ima šest hiljada ljudi, naravno da će svako da navija za svog favorita. Kad je nešto približno (kada su slični udarci oba protivnika), oni skaču, viču, a onda kada počnete da šamarate protivnika, oni se odmah ućute, nastane muk.
Šta je bilo to što Vas je razlikovalo od drugih boksera?
Možda to što sam bio vanserijski brz.
Šta mislite, koliki uspeh možemo da očekujemo od naših boksera „Radničkog Kragujevac“?
Koliko sam pratio u poslednje vreme, mislim da su trenutno jedni od najjačih u Šumadiji, ali džaba je to kada ovaj klub dobije sramnih 400.000 dinara. Šta je 400.000 dinara? Samo što dođu ovde, uključe struju da bi se presvukli, da bi se okupili, oni ne mogu sa tim da pokriju te troškove. To mora da se radi, da se održava, kao i njihove kancelarije gde sede. Tako da mislim da je rukovodiocima ovog grada boks „poslednja rupa na svirali“.
FOTO: Bojan Vesković
Kragujevčani Vas pamte kao legendu boksa i mnogi vrsni poznavaoci i ljubitelji boksa su Vas mnogo voleli. Koliko Vam je to značilo i koliko Vam danas znači kada Vas se sete Kragujevčani koji su tada pratili boks?
Mene ta generacija dosta poznaje, zna me i mlađa, ali to kada kažu da sam legenda mi ne znači toliko. Meni je najdraže kada mi na društvenim mrežama koje koristim neko napiše: „Puza je strašan čovek, dobar čovek“ – to je meni uspeh. Ja sam možda bio rođen za boks, ali to nema nikakve veze. Uglavnom je najbitnije da me ovako cene i poštuju. Ni sa kim se nisam posvađao, svi me vole i to mi je najveći uspeh.
Pre nekoliko decenija ste otišli u Nemačku, pretpostavljam privremeno, ali ste tamo ostali. Zašto ste otišli, da li ćete se vraćati i kakvi su vam planovi u budućnosti?
Ostao sam zato što za mene, za kojeg i dan danas (kako ste malopre pomenuli) svi kažu da sam legenda, očigledno nije bilo mesta u ovom gradu, jer za mene nisu mogli da nađu nijedno radno mesto. Tamo, u Nemačkoj, ogromna je razlika u odnosu na ovde: ako tamo radim za dve hiljade, ovde radim za trista evra. Ja bih ostao i za trista evra, ali se neke stvari brzo zaboravljaju. Brzo se zaboravljaju uspesi koje sam postigao i zbog toga sam ja otišao i ostao u Nemačkoj. Mene niko nije pozvao za ovih dvadeset godina, ni za Dan grada, ni na proslavu sportskog društva, ni na šta, a ja sam ipak zaštitni građanin ovog grada, nosilac sam mnogobrojnih medalja. Naravno da bih im svašta rekao, ali neće oni mene da zovu, jer im je bolje da uzmu nekog ko će da ćuti, nego mene. To je razlog zašto se ja nisam ni vratio, zašto bih se i vraćao?
Šta biste poručili našim čitaocima portala iSerbia, bokserima, a i ljudima koji su u mogućnosti da pomognu klubu i uopšte boksu u Kragujevcu i u Srbiji?
Mislim da ljudi još uvek nisu svesni, da treba da se osveste i da je sport ustav svake zemlje. To je vrlo važan sloj u društvu. Svako bi trebao da pomogne, ne samo za boks, nego za bilo koju drugu granu sporta. Da se više ulaže, s obzirom na to šta se danas radi i kako omladina danas živi i šta im mi nudimo za njihov dalji život. Jer, spasiti jedan život, na primer, odvići jednog mladića od narkomanije, alkoholizma – to je veliki uspeh, jer ljudski život nema cenu! Tako određeni ljudi sednu u svoju fotelju i te stvari zaborave brzo. Gledaju kako da „podebljaju“ tu svoju fotelju, a ne gledaju šta im rade deca i kako žive. Naravno, mene interesuje moj grad (pa o njemu govorim), ali to se radi, koliko vidim, u svim gradovima u Srbiji, pa čak i u selima.