Можда грешим, али имам утисак да је емпатија код људи помало почела да јењава.
Autor: Lorelaj
ФОТО: Peaceforworld
Ратови, лоше друштвено уређење, беспарица и свеопште незадовољство утицали су на то да вечито за неким или нечим јуре, обазирући се искључиво на задовољење сопствених потреба и жеља, на свакодневну борбу за егзистенцију, заправо. Пролазе године, обављају исте, већ рутинске радње, попут већ уиграног робота, који верно служи свом програмеру, наизглед срећни и испуњени – заправо, шупљи. Фали ту најважнији део, онај без кога живот заиста нема смисла, без кога се живи, али чији недостатак не трпи живост – душа. Штета је само, што то касно схвате. Углавном у позним годинама, када настану боре и по која седа влас, можда застану и помисле: Хеј, а да ли је могло другачије? Како бих данас живео да се можда оног поподнева нисам сјурио улицом, као без главе, већ застао и услишио нечију молбу? Имам кућу, најновији аутомобил, фину породицу, посао. Успео сам у животу, кажу. Али, да ли ме то чини и добрим човеком? Као да ми нешто ипак недостаје, овај мозаик жуди за још неким делом, осећам то.
Наишла сам пре десетак дана на клип "Belgrade Giveaway" , одушевила се и помислила како би ваљало практиковати овако нешто, свакодневно. Но, поред сопствених обавеза и којечега другог, ово одушевљење је потиснуто. Да сте ме питали, рекла бих вам како је у питању генијална ствар, дивни људи и предложила вам неку акцију сличним поводом. Али, нисам урадила ништа.
Но, једна ситуација, недавно, лупила ми је шамар.
Након дужег времена, дошла је у Београд. Шетале смо, онаке промрзле, тражећи идеалан кутак за попити кафу и испричати се. У једном моменту, застала је. Без икаквог размишљања и не осврћући се на моју реакцију и чуђење ( Шта би?!), вратила се пар корака назад. До клинца, који је сам и промрзао, онако пресамићен због хладноће, седео испред Руског цара, окупаног буржоазијом, са чашицом у дрхтавим рукама, и надао се новцима. Пришла му је, питала га како се зове, а затим пружила кесу са вечером, коју је који минут пре купила за себе. Сулфан (или Суфлан, нисмо биле сигурне) насмејао се осмехом који дуго нисам видела. Оним који одаје захвалност, али и наду да још није све изгубљено. Јер, људи крај њега пролазе, јурећи новце или му, евентуално, исте, у тој јурњави, у чашицу стављајући. Али, у њеном лицу препознао је човека, од крви и меса, са развијеном емпатијом и спремношћу да помогне. Уз његово одобравање, отворила је кутију са још топлим макаронама, својим омиљеним, пожелела му пријатан оброк и наставила даље. Са неком посебном искром у очима, која се у човеку јавља, када зна да чини праву ствар. У међувремену нам је пришао и један господин, који је из џепа извадио чоколадицу, пружио је малиши, уз речи: Изволи, да се засладиш касније.
Но, зашто сада ово пишем и зашто овде? Сигурна сам да међу вама има оних, који су, као и ја, овај видео погледали, потенцијално поделили са пријатељима на друштвеним мрежама и наставили даље. А, није смело тако.
МИСЛИТЕ О ТОМЕ.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
