Autor: Lorelaj
FOTO: Peaceforworld
Ratovi, loše društveno uređenje, besparica i sveopšte nezadovoljstvo uticali su na to da večito za nekim ili nečim jure, obazirući se isključivo na zadovoljenje sopstvenih potreba i želja, na svakodnevnu borbu za egzistenciju, zapravo. Prolaze godine, obavljaju iste, već rutinske radnje, poput već uigranog robota, koji verno služi svom programeru, naizgled srećni i ispunjeni – zapravo, šuplji. Fali tu najvažniji deo, onaj bez koga život zaista nema smisla, bez koga se živi, ali čiji nedostatak ne trpi živost – duša. Šteta je samo, što to kasno shvate. Uglavnom u poznim godinama, kada nastanu bore i po koja seda vlas, možda zastanu i pomisle: Hej, a da li je moglo drugačije? Kako bih danas živeo da se možda onog popodneva nisam sjurio ulicom, kao bez glave, već zastao i uslišio nečiju molbu? Imam kuću, najnoviji automobil, finu porodicu, posao. Uspeo sam u životu, kažu. Ali, da li me to čini i dobrim čovekom? Kao da mi nešto ipak nedostaje, ovaj mozaik žudi za još nekim delom, osećam to.
Naišla sam pre desetak dana na klip "Belgrade Giveaway" , oduševila se i pomislila kako bi valjalo praktikovati ovako nešto, svakodnevno. No, pored sopstvenih obaveza i koječega drugog, ovo oduševljenje je potisnuto. Da ste me pitali, rekla bih vam kako je u pitanju genijalna stvar, divni ljudi i predložila vam neku akciju sličnim povodom. Ali, nisam uradila ništa.
No, jedna situacija, nedavno, lupila mi je šamar.
Nakon dužeg vremena, došla je u Beograd. Šetale smo, onake promrzle, tražeći idealan kutak za popiti kafu i ispričati se. U jednom momentu, zastala je. Bez ikakvog razmišljanja i ne osvrćući se na moju reakciju i čuđenje ( Šta bi?!), vratila se par koraka nazad. Do klinca, koji je sam i promrzao, onako presamićen zbog hladnoće, sedeo ispred Ruskog cara, okupanog buržoazijom, sa čašicom u drhtavim rukama, i nadao se novcima. Prišla mu je, pitala ga kako se zove, a zatim pružila kesu sa večerom, koju je koji minut pre kupila za sebe. Sulfan (ili Suflan, nismo bile sigurne) nasmejao se osmehom koji dugo nisam videla. Onim koji odaje zahvalnost, ali i nadu da još nije sve izgubljeno. Jer, ljudi kraj njega prolaze, jureći novce ili mu, eventualno, iste, u toj jurnjavi, u čašicu stavljajući. Ali, u njenom licu prepoznao je čoveka, od krvi i mesa, sa razvijenom empatijom i spremnošću da pomogne. Uz njegovo odobravanje, otvorila je kutiju sa još toplim makaronama, svojim omiljenim, poželela mu prijatan obrok i nastavila dalje. Sa nekom posebnom iskrom u očima, koja se u čoveku javlja, kada zna da čini pravu stvar. U međuvremenu nam je prišao i jedan gospodin, koji je iz džepa izvadio čokoladicu, pružio je mališi, uz reči: Izvoli, da se zasladiš kasnije.
No, zašto sada ovo pišem i zašto ovde? Sigurna sam da među vama ima onih, koji su, kao i ja, ovaj video pogledali, potencijalno podelili sa prijateljima na društvenim mrežama i nastavili dalje. A, nije smelo tako.
MISLITE O TOME.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
