Мој динар – највреднији

„Али зашто би прала шофершајбне на пумпи када нема потребе?! При том, тата је директор и шта ће радници на пумпи онда да кажу?! А и мала си. Морао би неко да те нагледа“, мрштио се тата, а мој љупки осмогодишњи резон га је купио: „Али тата, Олгица и ја бисмо да зарадимо неки динар да имамо за нас и да не морамо да тражимо од маме и тате“.

Тата је пристао, а Олгица и ја смо се лудо забављале на једној бензинској пумпи усред аутопута. Зарадиле смо по 80 марака, што је за то време беспарице била одлична плата. Неки људи су нам плаћали да им не перемо шоферке, нисмо биле баш највештије.

То је био први новац који сам икада зарадила. Потрошила сам га на глупости. Шта би дете могло паметно да смисли?! Онда смо Олгица, Маца и ја дошле на идеју да испред куће, на тротоару, продајемо старе ствари пролазницима. Људи су куповали од нас једино јер смо им биле симпатичне.

У деветој години постала сам маскота емисије за децу на локалној телевизији. Уживала сам да рецитујем, глумим и водим емисију. Тада почињем да обожавам медије. У једанаестој години са другарицом из одељења Тијаном почињем да правим фанзин. Заправо, ми тада нисмо ни знале шта је фанзин, али смо веома предано правиле нешто што смо сматрале нашим одељенским новинама. Сате и сате после школе проводиле смо осмишљавајући рубрике и концепт и све лепо штампајући на Тијанином факсу. Тако смо сваке недеље увесељавале друштво из одељења. Нисмо наплаћивале новине.

Онда смо се преселиле на школски радио, где смо током великог одмора забављале другаре из школе. Није битно, ручале бисмо за време следећег малог одмора.

И одрастала сам, тако, увек радећи нешто. Не за новац, већ ради уживања. Водила сам емисију на локалној телевизији, писала за локалне новине, била водитељ програма на ауто-тркама, глумила у позоришту, писала саставе из српског другарима, а циљ ми је био само један – да се кроз мој рад и труд, који ми доноси толико уживања, за мене чује мало даље.

Радила сам и када нисам морала, да бих се обезбедила за времена када сам морала. Наравно, од почетка ми то није било тако јасно, али сам временом почела да схватам да је ЦВ најважнији степеник између жељеног посла и мене. Посебно уколико си новинар, где је школа мало мање битна од правог искуства.

На првој години факултета почела сам да радим на познатом београдском радију као продуцент програма. Сваки дан сам ишла на посао за који нисам била плаћена, али сам сваки дан упознавала нове људе са жељом да одем даље. Новац би ми у том моменту пружио само тренутну сатисфакцију, она права дошла је мало касније.

Схватила сам важност интернета и пожелела да се моје име „изгугла“. Ту почиње моје интернет успињање. Причамо о 2006. години, када није постојао Фацебоок, а за МyСпаце се у Србији тек начуло. Једном недељно извештавала сам са журки из Београда за неки хрватски портал. Била сам толико предана да сам неколико пута одлазила ван престонице да бих писала о неком дешавању. Све за дзабе, све за „славу“. Онда сам, у том партy духу, била водитељка неке емисије на енглеском која се емитовала на канадском интернет радију. Другари и ја смо сате проводили снимајући и монтирајући нешто што ће чути неко тамо. То је био тај ентузијазам!

И онда је једна другарица видела колико сам вредна, споменула ме директору једног београдског клуба, он ме позвао на разговор и добила сам први прави посао – за новац! Била сам менаџерка за односе са јавношћу; уживала у чарима медијског живота и у ноћном проводу. Посао сам радила предано и када је било тешко и лако. Све док такође једна другарица није видела колико сам вредна и препоручила ме свом директору. С обзиром на претходно радно искуство, олако сам добила посао у месечном магазину, где сам провела наредних годину дана. Та референца одвела ме је у једну маркетиншку агенцију, а затим у велику медијску кућу у којој проводим наредне две године. Као мала маштала сам да радим за њих. Посао у тој кући добила сам неочекивано; расписали су конкурс у ком траже волонтере, а ја сам била убеђена да ћу их својим радом и креативношћу у догледно време „натерати“ да ми дају посао.

Примљена сам на праксу; не можете ни да замислите колико сам напорно радила. Остајала сам и прековремено, преузимала послове и радила и више него што се од мене очекивало. Толико сам желела посао код њих! После три недеље, неочекивано тако брзо, примили су ме.

Поменута медијска кућа била ми је још већа одскочна даска за послове који су уследили. Иако сам се добрано удаљила од новинарства, и даље сам у некој врсти медија. Радим оно што волим, јер сам схватила да само тако могу да постигнем свакодневну срећу. Као што је рекао један мој мудар колега: постоје две врсте радника – сунђер Боб и Лигњослав. Ако си Лигњослав, мрзовољан си и долазиш на посао да одрадиш, а ако си Сунђер Боб, насмејан улазиш у свој радни простор и уз песму печеш пљескавице.

Схватам да је још пуно послова испред мене и да у професионалном смислу тек треба да се изградим, али сам хтела да са вама поделим чињеницу да сам кроз упознавање и остављање доброг утиска успела да се афирмишем у бизнис свету који ми данас обезбеђује пристојан живот.

Пракса је одличан начин да дођете до жељеног циља. Када радите без новчане надокнаде, то не значи да радите за „џабе“. Ништа није за џабе! Вредност тих послова схватате тек када се једном ногом нађете на врху планине. Није све у новцу, и што пре то схватите, биће вам лакше да идете ка жељеном циљу; растерећени, пуни елана и жеље за успехом.