Tweet

Постоје људи који сматрају да сам чудна – кажу, посматрам живот из неког другог угла. На сваки проблем гледам другачије, измислим аспект који људи нису видели, расправљам о стварима које су мање важне.

Autor: Јелена Костадиновић

ФОТО: Wapkute91pro Blogspot

Шта је данас заиста важно? Да ли постоји ишта апсолутно? Истина? Лаж? Срећа? Туга? Живот? Смрт? Можда смрт и јесте апсолутна, јер када она наступи, живота званично нема више... Зато се питам зашто јој толико важности придајемо? Због страха од непознатог? Због незнања шта нас очекује и где ћемо бити док наши вољени лију сузе над нашим гробом?

Недавни инцидент у Станову ме је натерао да поново промислим о томе колико стварно живимо, колико нам успева да се искрено радујемо пре него што за све постане прекасно. Наиме, Ивчо Марков је тог „кобног“ дана, 28. јануара пролазио поред гробља и видео како на парцели коју је купио за себе и своју жену још пре 18 година, копају раку и сахрањују другог човека. Ивчо тврди како је одавно ту парцелу купио, јер је у близини гроба својих родитеља, па би његова деца могла да запале свећу и њему и деди. Традиција, једино што нас Србе још увек одржава у животу. Ипак, у полицији тврде како та његова куповина нигде није заведена, а место чак није имало ни опсег. Тако је Ивчо остао без места за свој сопствени гроб, али са пријавом за нарушавање реда и мира, јер је надлежне назвао бандом. Ко је у праву и у чију ће корист суд пресудити остаје нам да видимо, а до тада бисмо се могли позабавити питањем зар је толико битно где ћемо бити сахрањени онда кад нас више нема, кад заборављамо где смо сада и шта радимо са овим животом који је кратак и један једини. Ивчо поставља питање: Питам ја вас: где ће сад да ме сахране? Сад не смем ни да умрем док ово не решим.“ И у тој реченици видимо неку помиреност са смрћу, са том појавом која долази као коначни спокој, као нешто што је неминовно и донекле пожељно. А ја и даље сматрам да се са њом не би требало помирити, већ би требало сваки дан третирати као последњи, и тако сваки дан учинити посебним.

Сећам се једне своје шетње у свом родном граду када сам остала пренеражена, негативно изненађена спознајом да погребних плаката има баш свуда – на главном билборду у граду, на зградама у којима људи живе, на стубовима, на дрвећу. Замислите да устанете ујутру рано, попијете кафу и док се пробијате кроз град да стигнете до посла једино што видите јесу слике људи који више нису са нама? Отужно, зар не? Како онда „напунити батерије“ и бити спреман за напоран дан који вас чека? Замислите да сте у парку окружени природом која доноси мир и лепа осећања, а онда када застанете крај неког дрвета, видите хрпу умрлица где на свакој пише „ожалошћени“? Не тако умирујућ призор , зар не? Можда још гори вид спознаје да више пажње обраћамо мртвима, а не живима јесу сахране, где се чланови ожалошћене породице увреде ако се не појавите на погребу. Признајем, треба присуствовати опроштају од некога, пружити му последњу почаст, али ако му нисмо указали поштовања и љубави док је био жив, шта ће то сада променити? Неких ствари се прекасно сетимо, зар не?

Постоји једна љубавна изрека: Заклели смо се док нас смрт не растави, а на живот смо заборавили. И, нажалост, данас можемо да је применимо на сваки аспект живота, не само на брачни пар који се изгубио у хрпи обавеза и брзом животу. Данас журимо да завршимо ово и оно, трчећи у сусрет бољој будућности, хрлећи да доживимо лепше сутра, не схватајући да је наш живот овде и сада. Јер, можда и није поента у срећном крају, можда је поента у самој причи – у одрастању, у животу. Кажу да живот није лак, али да вреди живети. И Марија Рилке нас уверава да Живот не треба да буде роман који нам се догодио, него роман који смо сами створили.

Зато је моја крајња порука да преиспитамо живот који водимо, да се замислимо да ли смо заиста срећни или очекујемо смрт као спас. Не дозволимо да се окренемо животу тек кад буде прекасно, тек кад нас у огледалу дочека старац/старица седе косе. Живимо овде и сада, јер то је све што ћемо икад имати!


***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ