Можда ме и предуго нема да запишем какву нову колумну. Догоди се то, када се бавиш писањем, да наступе моменти у којима не желиш ништа да пишеш, осим једне ствари, оне којом си компулсивно опседнут, толико да си постао напоран свим својим пријатељима, породици и љубавницима, јер читаву годину потежеш једну те исту причу, а тешко проналазиш саговорника. Учени су често преучени, а овима другим и није стало. Нико не жели да слуша туђе опсесије. Пружам себи олакшицу, па кажем да је моја измишљена у научне, те будем још радикалнија и инсистирам ‒ у хуманитарне сврхе, а с јутрима објасним себи да све то мора имати везе са одрастањем.
Autor: Ivana Peško
ФОТО: Facebook
Често, делање волим да заменим речима, оправдам на тренутке сопствену лењост, убедим себе да је креативнија од туђе, уштедим мало будућности и падам у дане који никада нису били моји, а лако се направим да јесу. Једна ме Олга свакодневно зове да што пре прелетим код ње у Њујорк и да не изводим више. Обећава ми да ће ми се Њујорк допасти, да је сваким својим углом израстао за мене као и за милионе других несрећних људи и да не би требало ни о чему другом да размишљам, него да само дођем. Оставим све и дођем. Затичем се ноћима како тумачим сајт америчке амбасаде, никада дуже од десетак минута, уопште не размишљајући о одласку, него ето, као пратим, кривим екран лаптопа што даље од себе, док машину потпуно не расклопим до границе пуцања, онда се вратим једном те истом писцу и читам изнова и изнова једнако отворене странице: овај нараштај...под звездама, изнад воде, само је богатији илузијама; иначе у свему сличан другима. И тако читаву проклету годину. Заљубљена у тај нараштај, богатији илузијама и ничим другим, хтела бих целог да га примим у себе, јер се ни у чему другом не препознајем до у вишку илузија и фантазије, толиком вишку да не знам шта ћу са њим, па му допуштам да труне у мислима. Дрекнем понекада да нико не чује: Ивана, за бога милога, прохистеришем у избалављени јастук, подригнем по коју смрдљиву реченицу у Ворду, али понављам да то није то. Đаво ми крив што у окриљу патетике, не умем да пишем за историју.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с12.постимг.орг/41н107ун1/хммммммм.јпг" />
Не може то тако лако, да пишеш искључиво поетичку истину, а да константно пишеш, када унапред знаш колико си мали. Када сам у ЈДП‒у гледала извођење Милениних Змајеубица, плакала сам као да сам целог живота пре тога била запета пушка. У једном моменту сам помислила да ћу и да пропишам сузе по целом седишту. Никада раније нисам јецала у позоришту. Ваљда је морало једном да се догоди. Онда се сетим Тина Ујевића, како се Младобосанцима, готово као ниједан ког сам прочитала, захвалио речима: Ви сте оставили својему народу и његовој сунчаној будућности нешто више него какву збирку стихова или низ чланака; читаву једну антологију примјера! И мало пре тога: Данас сте само празна ријеч, само слика и успомена, само трагички и отровни стимулант нашег гњевнога и црвенога душевнога живота. Дапаче, драги Ујевићу, мора се пити јер ми не виђамо Парижане без носа, руку и душе. Нама су комшије такве, веома често и родитељи, а понекада смо такви ‒ и ми сами. И пијемо горе него што си умео ти. Скоро, па као свиње. И ти и Рака бисте се постидели.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с22.постимг.орг/4сфсзл8св/Змајеубице_8_фото_Александар_Ангеловски_1.јпг" />
ФОТО: Александар Ангеловски
Требало би исписати срдити текст, прштати гневом, представити се горостасно, заљубљено, испитивачки. Тако се то ради са одушевљењима. Међутим, тужно је бити млад. Са опасношћу да навучем нечији презир, поновићу опет да је наједном испало тужно бити млад. Поготово ако ти никада ни на крају памети није било да изиграваш декаденцију. Можда нам је потребан нови Скерлић, добре батине, или још већи минус на рачуну да се присетимо шта је некада значила она жеља за слободом. И бити слободан. Да пишеш своје речи, играш властити театар, певушиш дахом неку нову музику, премлатиш покојег лажова, научиш рођеног млађег брата да не сме никако да се буди након тебе. Онда да направиш мајицу са ликом Гаврила Принципа, малог Грабежа или Недељка Чабриновића и поставиш себи питање да ли си до данашњег дана уопште успео некога или нешто толико да волиш да би пристао да се уништиш за то. Јер, права се љубав увек крила у лепоти напуштања.
На мени је остало да припремим пар трибина на ову тему. Обећала сам многима и сви су добродошли. А већ је новембар. Верујем да ће ићи лакше, него писање. У таквим околностима ниси сам у неспособности да заувек одеш. Доћи ће људи, надам се они најмлађи. Можда ћу их једне вечери толико малтретирати, говорнике гурнути у публику, закључати нас све у просторији и читати Андрића наглас. Било би лепо да некоме након тога падне на памет да ме протера из земље. Олга ће сачекати, као и један фини Сарајлија у Немачкој. А ако буде тако, нека и нас и Младу Босну и све ‒ ђаво носи! Мени се ипак остаје.
***
Овај текст је настао нашом акцијом да млади постану дописници из свог краја. Уколико желиш да и ти будеш део нашег младог тима и пишеш о догађајима и успесима својих младих суграђана, пријави се попуњавањем ovog кратког формулара. Важни су нам искључиво твој ентузијазам и жеља да се прошири глас омладине из свих крајева! Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових дописника врши се до сваког првог дана у месецу
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
_thumb2.jpg)
