Tweet

Не, ово није текст о шпанској серији „Моје драге комшије“. Ово је прича о балканском синдрому који никако да ишчезне из нас, Срба.

Autor: Marija Mitrovanov

ФОТО: PJmedia

Шта ће народ да каже? Причаће се! – неколико речи упакованих у реченицу, са благим призвуком прорицања и страха направише хаос у људским одлукама. Иако смо по природи слободни, адаптирани смо да имамо осећај припадности у друштву у коме живимо. Стога, често чинимо оне радње које нама блиско друштво одобрава, а избегавамо оне које би допринеле лошој репутацији, јер би нас иста удаљила од друштва од ког ,у овој фази људске врсте, психолошки зависимо.

Зашто зависимо?
Прија нам осећај да је неко ту, да неко брине о нама и за нас, да има позитивно мишљење и позитивне емоције према нама. Годи нам комплимент, потврда да смо добро поступили, подршка. Знате за оно – не знаш какво је док не пробаш и ако не пробаш, не знаш за боље од оног што ти је дато. У том смислу, једном када смо искусили све те наведене ствари које друштво може да нам пружи и када нам се то допало, најпре смо то прихватили. Затим понављањем онога што нам прија, зна се како то иде, постали смо зависни.

Сада је питање – зашто би нас дотицало оно што ће комшија или неко на пијаци причати о нама, ако нама до тих људи није стало? На моју велику радост, заиста има оних које такве ствари не дотичу, међутим, на моју још већу жалост, тај број је прилично мали. Зашто? Једноставно, зато што оно од комшинице лако може допрети до оног друштва од чијег става према нама јесмо зависни. Тиме би се уздрмала наша репутација у том друштву и претила би нам опасност по наше почасно место у том друштву.

Међутим, откуд уопште и тај страх од тога шта ће и то друштво од ког ми зависимо рећи? Зар није сваки појединачни члан тог друштва по природи различит од било ког другог? Зар није свако од нас изворно јединствен? Чему онда по цену рушења сопствених одлука и задовољстава потреба за прилагођавањем некоме различитом од нас? Сложићете се да ако вас у одлуци да нешто урадите кочи помисао да то неће бити прихваћено, тиме себи одузимате слободу и право на одлуку и активност. Могуће је да сте тиме слободно бирали да тако нешто утиче на вас, али и то је велико питање ако се узме у обзир та психолошка зависност која се у одређеним стадијумима може третирати као неки код у нашем мозгу.

Уосталом, и значење те речи „репутација“ смо прилично злоупотребили. Наравно, ретко које друштво би толерисало разне злочине и око тих ствари бисмо се углавном сви сложили уколико смо при здравом разуму. Ипак, око оних свакодневних ствари би долазило до најразноврснијих сукоба мишљења, тачније, релативизма. Управо то је довољан доказ колико су (зваћу их) комшијске осуде неутемељене. Оно што ће неко назвати недоличним понашањем, неко други ће назвати лепотом живљења, рецимо. Стога, не треба их узимати к срцу, а поготово не за озбиљно.

Откуд читава ова заврзлама?
Кључна реч би била, како је један апсолвент теологије с којим сам недавно разговарала рекао, осуда. Дајемо себи за право да гласно просуђујемо туђе поступке и исто тако дајемо другима за право да гласно просуђују наше поступке. Тако смо упали у зачарани круг где свако сваког (може да) осуђује и где влада кључно питање: Шта ће рећи комшије (који су, узгред, да вас подсетим, такође обични људи)? Овај тренд је био веома актуелан некада давно и сматрао се нечим нормалним, али сада, када је људски разум узнапредовао, прилично је шокантно да тако нешто и даље влада међу нама и да људе са нашег поднебља на такав начин етикетирају.

Пођимо од себе најпре, немојмо дозволити да ми будемо ти који ће гласно да осуђују и да кроје нечију репутацију, јер докле год то што некој особи прија не дотиче нас, нека настави да јој прија. Сви смо једнако људи и сви смо једнако различити. Оно што је за нас предмет наклапања, за другог је саставни део нормалног живота.

Дакле, драге наше комшије (и остали)...

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/5вцxцп68х/схх.јпг" />

ФОТО: Yin-lifes


***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ