Kratka istorija moje potrage za poslom počinje u apsolventskom stadijumu. Ničim
izazvan počeh da tražim kakav god posao, postah čak ne ni opterećen, već opsednut tim pitanjem. Na vratima jednog kineskog fast fuda sam video natpis „Potrebni radinici“, ponudio sam čudnom Kinezu u čudnom odelu (koji me ubeđivao da smo imenjaci) svoju radnu snagu, reče mi kolika je plata, kakvo je radno vreme i ostalo. Njegov me je kuvar za to vreme odmeravao sa satarom u ruci. Sklopismo dogovor. Trebalo je da počnem narednog dana. Kad sam se vratio u stan, otvorio sam novine i podigao noge na stočić, čekajući da počne engleska liga, kao što sam radio svakog vikenda. A onda sam shvatio da je ovo poslednji dan takvog uživanja, jer su novine, fudbal i lenčarenje svake vrste za mene istinsko uživanje. Odma' sam bacio novine i otrčao kod imenjaka
da mu kažem da od saradnje nema ništa. On ne beše tu, što me je radovalo, pa objasnih Satari da sam našao bolji posao, a oni neka vide šta će. Laknulo mi je, mada sam znao da će me devojka zajebavati danima.
Dve nedelje posle diplomiranja mi se opet javi napad savesti i počeo sam da se javljam na razne oglase. Ubrzo su me pozvali na razgovor, ali iz firme kojoj nikad nisam slao biografiju. Neki brokeri. Odoh da vidim o čemu se radi. Strpaše nas četvoricu u staklenu prostoriju. Jedan tek svršeni srednjoškolac, jedan večiti student, jedan u odelu što izgleda ko Aleksandar Vučić, bože me sačuvaj i sakloni, i ja. Tek mi tad ništa nije bilo jasno, a ni ostaloj trojici. Uglavnom, dođe neka ženska i poče da drži govoranciju i piše po tabli. Zarada na procenat, velike pare u
igri, radno vreme toliko, kome ne odgovara može da ide. Obavezno je, reče, nositi odelo. Umalo ne izađoh. Kad reče da o našim klijentima moramo znati sve, uključivši i imena njihovih kućnih ljubimaca, e tad sam izaš'o.
Treći razgovor beše za posao u struci. Pokreće se novi dnevni list, na razgovoru grupa od desetak ljudi, radimo neki test i tako to. Uglavnom, nikad me više nisu pozvali. Na sreću.
Nekoliko nedelja posle toga sam počeo da radim za NVO ENECA iz Niša. Moja ulaznica,
pogađate, bila je poznanstvo, da ne kažem veza, jer nisam ništa tražio, ali ni odbio. Na tom sam poslu video da se u Srbiji moguće sledeće: raditi osam sati dnevno, vikendom ne raditi, imati odličnu zaradu i radne uslove, sarađivati s obrazovanim i prijatnim ljudima, biti prijavljen i osiguran i sve ostalo što mnogi drugi nemaju jer su nas ubedili da je to nemoguće. E, drugarice i drugovi, ENECA pokazuje da je moguće. Čisto da se zna.
Sad radim za nove „gazde“, mnogo bogatije od onih iz Niša, ali koje plaćaju minimalno
preko minimalca, koje ne daju da se sedne i koje ne interesuju radnici, jer je lista čekanja ogromna i ako ne želiš da radiš ima ko 'oće. Nažalost.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
