Кратка историја моје потраге за послом почиње у апсолвентском стадијуму. Ничим
изазван почех да тражим какав год посао, постах чак не ни оптерећен, већ опседнут тим питањем. На вратима једног кинеског фаст фуда сам видео натпис „Потребни радиници“, понудио сам чудном Кинезу у чудном оделу (који ме убеђивао да смо имењаци) своју радну снагу, рече ми колика је плата, какво је радно време и остало. Његов ме је кувар за то време одмеравао са сатаром у руци. Склописмо договор. Требало је да почнем наредног дана. Кад сам се вратио у стан, отворио сам новине и подигао ноге на сточић, чекајући да почне енглеска лига, као што сам радио сваког викенда. А онда сам схватио да је ово последњи дан таквог уживања, јер су новине, фудбал и ленчарење сваке врсте за мене истинско уживање. Одма' сам бацио новине и отрчао код имењака
да му кажем да од сарадње нема ништа. Он не беше ту, што ме је радовало, па објасних Сатари да сам нашао бољи посао, а они нека виде шта ће. Лакнуло ми је, мада сам знао да ће ме девојка зајебавати данима.
Две недеље после дипломирања ми се опет јави напад савести и почео сам да се јављам на разне огласе. Убрзо су ме позвали на разговор, али из фирме којој никад нисам слао биографију. Неки брокери. Одох да видим о чему се ради. Стрпаше нас четворицу у стаклену просторију. Један тек свршени средњошколац, један вечити студент, један у оделу што изгледа ко Александар Вучић, боже ме сачувај и саклони, и ја. Тек ми тад ништа није било јасно, а ни осталој тројици. Углавном, дође нека женска и поче да држи говоранцију и пише по табли. Зарада на проценат, велике паре у
игри, радно време толико, коме не одговара може да иде. Обавезно је, рече, носити одело. Умало не изађох. Кад рече да о нашим клијентима морамо знати све, укључивши и имена њихових кућних љубимаца, е тад сам изаш'о.
Трећи разговор беше за посао у струци. Покреће се нови дневни лист, на разговору група од десетак људи, радимо неки тест и тако то. Углавном, никад ме више нису позвали. На срећу.
Неколико недеља после тога сам почео да радим за НВО ЕНЕЦА из Ниша. Моја улазница,
погађате, била је познанство, да не кажем веза, јер нисам ништа тражио, али ни одбио. На том сам послу видео да се у Србији могуће следеће: радити осам сати дневно, викендом не радити, имати одличну зараду и радне услове, сарађивати с образованим и пријатним људима, бити пријављен и осигуран и све остало што многи други немају јер су нас убедили да је то немогуће. Е, другарице и другови, ЕНЕЦА показује да је могуће. Чисто да се зна.
Сад радим за нове „газде“, много богатије од оних из Ниша, али које плаћају минимално
преко минималца, које не дају да се седне и које не интересују радници, јер је листа чекања огромна и ако не желиш да радиш има ко 'оће. Нажалост.
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
