Moneov pogled na svet

FOTO: Wikipedia

„Samo mislim na moje katedrale. Počinjem da radim u sedam ujutru i ne stajem do šest popodne. Sve sam ostavio, tebe, moj vrt... Svaki dan otkrivam nešto novo. Svetlost se drastično menja, belje je, sunce je više. Iscrpljen sam. Imao sam košmare da se katedrala ruši na mene. Izgledala je kao da je plave, ili roze, ili žute boje“, napisao je Klod Mone svojoj drugoj supruzi, Alis Hošdi, u februaru 1892. godine. Ovo je samo jedan deo od 3.000 pisama ovog impresionističkog slikara, a od kojih je Fil Grebski napravio dokumentarac pod nazivom „Ja, Klod Mone“.

self_portrait_with_a_beret_1886.jpg

FOTO: Wikiart

U ovom pismu, poslatom iz Ruana, dok je slikao seriju katedrala tog grada, izražava se ono što definiše Monea kao čoveka rođenog u Parizu 1840. godine, a preminulog u Živerniju 1926. godine, i Monea kao besmrtnog umetnika: opsesija prema poslu, ljubav prema dvema suprugama i potraga za svetlošću u njegovim slikama. U njegovim prepiskama stalno su se nalazili i zahtevi za novac, koji je tražio od svog kolekcionara, kao i od prijatelja među kojima je bio i slikar Eduar Mane.

Prošlog meseca, samo u Španiji, više od 40 bioskopa pretvorilo se u „fiktivne“ muzeje Monea – uz naraciju u prvom licu prikazane su i najpoznatije slike njegovih lokvanja iz Živernija na velikom, filmskom platnu (ove slike se nalaze u Muzeju Oranžeri u Parizu), zajedno sa fotografijama slikara i njegove porodice.

water_lilies_40.jpg
FOTO: Wikiart

Iz kuće u Živerniju, u kojoj je slikar živeo pola svog života sa staromodnim strahom od praznine (horror vacui) koji ga je terao da kači mnogobrojne slike na zidove, pisao je: „Rodio sam se kao buntovnik, od malena me je mnogo koštalo da se pridržavam normi“. Ovo pismo je samo prolog „oca impresionizma“, od koga je i potekao ovaj pravac slikarstva, kojim je napravio definitivan raskid sa prethodnim akademskim načinom slikanja.

Čitanje iliti, u ovom slučaju, slušanje nečijih pisama uvek nas približava toj osobi. Ovakvo zadiranje u intimu služi nam da upoznamo Monea bliže od onoga što nam je ispričala istorija umetnosti. Saznajemo ono što slikar priča o sebi svojim najbližima, a ne ono što je želeo da pokaže javnosti. Otkrivamo da je opsesivan, željan da radi i postigne mnogo: „Svako ko tvrdi da je završio sliku je veoma arogantan. Završiti nešto znači da je to kompletno, savršeno“. U oktobru 1885. napisao je svojoj supruzi: „Draga Alis, Etreta (opština u Francuskoj) je impresivna. Nervira me moja nesposobnost da sve predstavim bolje, morao bih da koristim obe ruke i da naslikam stotine platna...“. Petnaest godina kasnije pisao je iz Londona: „Temza je čisto zlato. Slikao sam kao ludak, svaka od današnjih lepota trajala je manje od pet minuta, bilo je da poludiš“.

Claude_Monet_The_Houses_of_Parliament_Sunset.jpg
FOTO: Sites at Penn State

Postoji nekoliko razloga zašto je Mone prestao da slika: nedostatak novca i smrti njegovih supruga. Dok je 1878. godine negovao svoju prvu suprugu Kamilu, koja je bila u postelji, osećao se prestravljeno od pomisli da bi mogla da umre. Nekoliko meseci kasnije, posle njene smrti, pisao je slikaru Kamilu Pisaru kako je slomljen i da ne zna kako da organizuje život sa dvoje dece.

Neko vreme nije slikao zbog ekonomskih problema, jer nije imao novca da kupi boje. Ova situacija sa početka karijere ponovila se i posle prve izložbe impresionista, 1874. godine. „Ravnodušnost publike me veoma pogađa. Kada nas je štampa ocrnila, tešili smo se mišlju da to pokazuje našu vrednost, jer da nije bilo tako, niko se ne bi mučio danas ocrni“, napisao je 1883. svom kolekcionaru, Polu Durandu-Ruelu.

Treći razlog da ne provede dan slikajući bio je vrt njegove kuće u Živerniju, još jedna njegova opsesija koja će se na kraju vratiti na njegove slike, kao i mnogo puta pre toga. Ni njegova katarakta, ni ostali problemi s vidom od kojih je patio pred kraj života, nisu ga sprečili da nastavi sa radom. Prvi svetski rat je buknuo kada je Mone imao 74 godine, ali ni to ga nije zaustavilo. „Leto 1914. Panika zbog rata se proširila. Ako ti divljaci planiraju da me ubiju, moraće to da učine među mojim slikama, zajedno sa mojim životnim delom“, pisao je Mone.

582119cc27b6130bdf9b11d0b16f3103.jpg

FOTO: Pinterest

Primaoci pisama na kraju njegovog života su se promenili. Oni kojima je ranije pisao, postali su tužni protagonisti njegovih pisama: „Morao sam da dođem u Pariz zbog Degaove sahrane“, napisao je u oktobru 1917. godine. Dve godine kasnije napisao je nešto slično: „Bolan gubitak Renoara. S njim odlazi pola mog života, borbe i entuzijazam mladosti. Veoma je teško, jedini sam preživeli iz naše grupe“. Četkica je polako počela da bledi dok je on bio okružen svojim vrtom daleko od priznanja koja su mu kasnije napokon data: „Uradio sam koliko sam mogao kao slikar. Ne želim da me poredite sa velikim umetnicima iz prošlosti“. Međutim, on to svakako jeste.


IZVOR: El Pais