О српском нескромном доприносу катастрофалним филмским наставцима
Autor: Иван Лалић
ФОТО: Vilingrad
Квалитетни наставци филмских класика броје се на прсте једне руке. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”, „Plaćenici”. Све друго су мањи или већи промашаји, као на пример „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija” и „Uspon mračnog viteza”.
У неком паралелном универзуму, српска кинематографија грчи се да избаци барем један квалитетан филм, а камоли наставак бољи од оригинала. Да будемо прецизнији, у последњој деценији, филмски радници на овом говорном подручју створили су укупно 2.5 изнадпросечна филма. „Klopku”, „Sedam i po” и пола „Karaule”. Негде посред тог просека налазио се „Montevideo, Bog te video”. Иако скептичан према домаћем филму, те 2010. године био сам пријатно изненађен другим квалитетним остварењем које је у значајној мери обележио Dragan Bjelogrlić (поред антологијских „Lepih sela”). Овога пута, српска продуцентска алфа и омега села је у редитељску столицу и донела нам једну поприличну необичну тему за целулоид на овим просторима.
У јеку моралног, националног и спортског суноврата земље Србије, Бјела се дрзнуо да нам одржи једну двоипочасовну лекцију из патриотизма и фудбала. Прецизније, одлучио је да екранизује једну од укупно две светле странице српског фудбала. Четврто место на првом Светском првенству у фудбалу у Уругвају 1930., освојено под именом Југославија, али без хрватских фудбалера. Публику засићену тешким темама, егзистенцијом и ратовима, одлучио је да освоји на дијаметрално супротан начин, враћајући нас у време господе, шмекера и мађионичара на травнатом терену. Атмосфера Београда тридесетих година била је изузетно верно, мада помало и романтизирано представљена, али гледаоцима то није сметало. Напротив. Похрлили су у биоскопе и пообарали све рекорде када је у питању продаја карата за филмску авантуру о Moši, Tirketu, Milutincu и осталима из трофејне фудбалске генерације. Великом успеху допринела је и недвосмислена нота патриотизма, мада укусно и дискретно упакована. Представљена млада глумачка екипа представљала је право, правцато освежење, упркос јасно видљивим међама њихових талената. Људи су се опустили и добро забавили, пре свега захваљујући паровима сјајних комичара (Brstina – Karadžić и Ž. Todorović
– Ninković), али и стандардно поузданом приземном хумору Sergeja Trifunovića. Када на све то додате и одличну музику и костимографију, чак ни предуго трајање филма и константно присутна патетика нису успели да умање квалитете првог дела „Монтевидеа”.
Овенчан славом, Бјелогрлић не губи време и снима ТВ серију као везу између првог и другог дела филма. Она се бави самим путовањем, које је и у реалном животу представљало фантастичну авантуру и тиме ствара утисак да нас јунаци „Монтевидеа” нису ни напуштали и да је наставак одмах ту иза ћошка. Чекање се одужило, али публика је без обзира похрлила у биоскопе скоро четири године касније да види како ће се цела та епопеја наших фудбалера завршити. Просторни и временски оквир били су унапред познати и дошло је време да се покаже како су Моша, Тирке и остали освојили симпатије читавог света у самом Уругвају. И ту долазимо до првог великог проблема другог дела филма.
„Montevideo, vidimo se” нема много везе са фудбалом. Прецизније, фудбал није главна тема овог филма. За једну спортску драму/комедију, то је озбиљан недостатак. Најбитније споредне ствари на свету има, али не довољно. У филму од два и по сата, прикази утакмица односе три пута по десетак минута. Премало.
Па, шта је онда у фокусу, питате се?
Одговор је једноставан, све остало. Ако су у првом делу љубавне приче биле симпатична допуна приче између главних ликова, овде буквално гуше цео филм. Наивне су, на нивоу шпанских теленовела. Баш као и читав сценарио, који суштински тапка у месту од почетка до краја, не нудећи развој ликова, потпуно маргинализујући Strugarovog Мошу, исмевајући Bikovićevog Тиркета и скандалозно прескачући сам дочек наших фудбалера у Београду. Не добијамо ништа ново, ако изузмемо најсветлију тачку овог филма, Branka Đurića-Đuru. Његов перформанс је и најупечатљивији и једини истински духовит у једном изразито недуховитом филму. Ако се у првом делу публика зацењивала, овај пут ћете чути тек по неки спорадични осмех и ништа више. Споредни глумци су подједнако сиви и неубедљиви, а то се пре свега односи на громогласно најављиваног Armana Asantea. Понављајући један те исти покрет и гестикулацију, остаје потпуно неискоришћен и на крају као лик обесмишљен. Чак се и пословично поуздани Vojin Ćetković бори за своје минуте на платну, губећи статус ослонца млађим колегама из првог дела. Екипа пореклом из Латинске Америке није ни вредна помена и сасвим је сигурно да ће „Монтевидео” остати највећи филм у којем су глумили до краја њихових каријера. Својом неубедљивом глумом само ће допринети обиљу патетике и синдрома сузних очију који просто натапа велико платно у свих 150 минута трајања овог остварења.
То су биле критике. Шта је добро у овом филму?
„Монтевидео, видимо се” је вероватно један од, ако не и најскупљи српски филм свих времена. Камера, светло, кулисе, локације, костими и музика су изванредни и право освежење у пословично скромним буџетима кинематографије са ових простора. Историјски детаљи самих утакмица, као и сценографије су поприлично верно приказани, са изузетком за спортске драме карактеристичном идеализацијом самих појединачних потеза на мечевима. У односу на своје претходнике и на своје окружење, ово је велики занатски, продукцијски и финансијски напредак.
У свему осталом, креативном, сценаристичком, забавном и уверљивом, „Монтевидео, видимо се” је један велики промашај.
И није вредан два и по сата вашег живота и пара за биоскопску карту.
Био је то зицер, али је Бјелогрлићев шут завршио у ауту.
На трибинама „Sentenarija”.
На гробљу филмских наставака.
Тик поред „Ми нисмо анђели 2 и 3”.
Штета.
Велика штета.
Оцена: 1.5/5.0
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 до 35 година.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE