Autor: Иван Лалић
FOTO: Vilingrad
Kvalitetni nastavci filmskih klasika broje se na prste jedne ruke. „Kum”, „Osmi putnik”, „Terminator”, „Plaćenici”. Sve drugo su manji ili veći promašaji, kao na primer „Tejken 2”, „Ridik”, „Mačeta ubija” i „Uspon mračnog viteza”.
U nekom paralelnom univerzumu, srpska kinematografija grči se da izbaci barem jedan kvalitetan film, a kamoli nastavak bolji od originala. Da budemo precizniji, u poslednjoj deceniji, filmski radnici na ovom govornom području stvorili su ukupno 2.5 iznadprosečna filma. „Klopku”, „Sedam i po” i pola „Karaule”. Negde posred tog proseka nalazio se „Montevideo, Bog te video”. Iako skeptičan prema domaćem filmu, te 2010. godine bio sam prijatno iznenađen drugim kvalitetnim ostvarenjem koje je u značajnoj meri obeležio Dragan Bjelogrlić (pored antologijskih „Lepih sela”). Ovoga puta, srpska producentska alfa i omega sela je u rediteljsku stolicu i donela nam jednu popriličnu neobičnu temu za celuloid na ovim prostorima.
U jeku moralnog, nacionalnog i sportskog sunovrata zemlje Srbije, Bjela se drznuo da nam održi jednu dvoipočasovnu lekciju iz patriotizma i fudbala. Preciznije, odlučio je da ekranizuje jednu od ukupno dve svetle stranice srpskog fudbala. Četvrto mesto na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju 1930., osvojeno pod imenom Jugoslavija, ali bez hrvatskih fudbalera. Publiku zasićenu teškim temama, egzistencijom i ratovima, odlučio je da osvoji na dijametralno suprotan način, vraćajući nas u vreme gospode, šmekera i mađioničara na travnatom terenu. Atmosfera Beograda tridesetih godina bila je izuzetno verno, mada pomalo i romantizirano predstavljena, ali gledaocima to nije smetalo. Naprotiv. Pohrlili su u bioskope i poobarali sve rekorde kada je u pitanju prodaja karata za filmsku avanturu o Moši, Tirketu, Milutincu i ostalima iz trofejne fudbalske generacije. Velikom uspehu doprinela je i nedvosmislena nota patriotizma, mada ukusno i diskretno upakovana. Predstavljena mlada glumačka ekipa predstavljala je pravo, pravcato osveženje, uprkos jasno vidljivim međama njihovih talenata. Ljudi su se opustili i dobro zabavili, pre svega zahvaljujući parovima sjajnih komičara (Brstina – Karadžić i Ž. Todorović
– Ninković), ali i standardno pouzdanom prizemnom humoru Sergeja Trifunovića. Kada na sve to dodate i odličnu muziku i kostimografiju, čak ni predugo trajanje filma i konstantno prisutna patetika nisu uspeli da umanje kvalitete prvog dela „Montevidea”.
Ovenčan slavom, Bjelogrlić ne gubi vreme i snima TV seriju kao vezu između prvog i drugog dela filma. Ona se bavi samim putovanjem, koje je i u realnom životu predstavljalo fantastičnu avanturu i time stvara utisak da nas junaci „Montevidea” nisu ni napuštali i da je nastavak odmah tu iza ćoška. Čekanje se odužilo, ali publika je bez obzira pohrlila u bioskope skoro četiri godine kasnije da vidi kako će se cela ta epopeja naših fudbalera završiti. Prostorni i vremenski okvir bili su unapred poznati i došlo je vreme da se pokaže kako su Moša, Tirke i ostali osvojili simpatije čitavog sveta u samom Urugvaju. I tu dolazimo do prvog velikog problema drugog dela filma.
„Montevideo, vidimo se” nema mnogo veze sa fudbalom. Preciznije, fudbal nije glavna tema ovog filma. Za jednu sportsku dramu/komediju, to je ozbiljan nedostatak. Najbitnije sporedne stvari na svetu ima, ali ne dovoljno. U filmu od dva i po sata, prikazi utakmica odnose tri puta po desetak minuta. Premalo.
Pa, šta je onda u fokusu, pitate se?
Odgovor je jednostavan, sve ostalo. Ako su u prvom delu ljubavne priče bile simpatična dopuna priče između glavnih likova, ovde bukvalno guše ceo film. Naivne su, na nivou španskih telenovela. Baš kao i čitav scenario, koji suštinski tapka u mestu od početka do kraja, ne nudeći razvoj likova, potpuno marginalizujući Strugarovog Mošu, ismevajući Bikovićevog Tirketa i skandalozno preskačući sam doček naših fudbalera u Beogradu. Ne dobijamo ništa novo, ako izuzmemo najsvetliju tačku ovog filma, Branka Đurića-Đuru. Njegov performans je i najupečatljiviji i jedini istinski duhovit u jednom izrazito neduhovitom filmu. Ako se u prvom delu publika zacenjivala, ovaj put ćete čuti tek po neki sporadični osmeh i ništa više. Sporedni glumci su podjednako sivi i neubedljivi, a to se pre svega odnosi na gromoglasno najavljivanog Armana Asantea. Ponavljajući jedan te isti pokret i gestikulaciju, ostaje potpuno neiskorišćen i na kraju kao lik obesmišljen. Čak se i poslovično pouzdani Vojin Ćetković bori za svoje minute na platnu, gubeći status oslonca mlađim kolegama iz prvog dela. Ekipa poreklom iz Latinske Amerike nije ni vredna pomena i sasvim je sigurno da će „Montevideo” ostati najveći film u kojem su glumili do kraja njihovih karijera. Svojom neubedljivom glumom samo će doprineti obilju patetike i sindroma suznih očiju koji prosto natapa veliko platno u svih 150 minuta trajanja ovog ostvarenja.
To su bile kritike. Šta je dobro u ovom filmu?
„Montevideo, vidimo se” je verovatno jedan od, ako ne i najskuplji srpski film svih vremena. Kamera, svetlo, kulise, lokacije, kostimi i muzika su izvanredni i pravo osveženje u poslovično skromnim budžetima kinematografije sa ovih prostora. Istorijski detalji samih utakmica, kao i scenografije su poprilično verno prikazani, sa izuzetkom za sportske drame karakterističnom idealizacijom samih pojedinačnih poteza na mečevima. U odnosu na svoje prethodnike i na svoje okruženje, ovo je veliki zanatski, produkcijski i finansijski napredak.
U svemu ostalom, kreativnom, scenarističkom, zabavnom i uverljivom, „Montevideo, vidimo se” je jedan veliki promašaj.
I nije vredan dva i po sata vašeg života i para za bioskopsku kartu.
Bio je to zicer, ali je Bjelogrlićev šut završio u autu.
Na tribinama „Sentenarija”.
Na groblju filmskih nastavaka.
Tik pored „Mi nismo anđeli 2 i 3”.
Šteta.
Velika šteta.
Ocena: 1.5/5.0
***
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 do 35 godina.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE