иКолумна: Мозаични почетак

Због тог културно – историјског расположења, које ме, све више, обузима, мени је досадно писати о ономе што би већина да чита.

(Милош Црњански, Писма из Париза)

Проговорити из простора сопствене колумне, у првом тренутку, доноси осећај привидне и олако схваћене манифестације слободарства на ком почива пастирски дух. И у том тренутку се и зауставља. Васпитана да никада не бежим од одговорности за сваку своју написану реч, закључила сам да ми је дужност да на самом почетку, варљиво концептуално, покушам да одговорим какав бих однос са вама, драги читаоци, путем ове рубрике желела да успоставим. Шетајући београдским центром, размишљала сам о главном предмету свог оглашавања, верујући да ће се преда мном, како то обично бива, појавити нека упечатљива слика, свакодневна заврзлама, инспиративна и разнолика у својој егзистенцијалној проблематици.

Уместо да ми улица понуди решење за којим сам трагала, спонтано ме је суочила са несавладивом хаотичношћу обузимајућих утисака. Јурећи за скелетом једне рационалне методе коју бих вам предложила, стихови Виславе Шимборске не престају да ми обесмишљавају потрагу. Каже Шимборска Лица, Милијарде лица на површини света , а ја почињем да се питам о каквим све разликама можемо размишљати. Прво што примећујем је бакица која сваке зиме, у периоду између октобра и фебруара, продаје кожне рукавице на ћошковима Кнез Михајлове. И ништа осим промукле понуде рукавице, рукавице не покушава да поручи свету. Ипак, чини много више. Четири године, узастопно, пролећем поред ове меланхоличне мелодије и неретко се осетим поносном због њеног пркоса, набујалог у центру трговачке хегемоније. Она се зауставља поред раскошно истакнутог бренда и нуди топлину нашим рукама. И тако, ето, годинама – рукавице, рукавице. Непосредно, након ње, дивим се благом осмеху непознатог младог господина, необичне сличности са фотографијом Моше Бераха, коју сам случајно открила у архиви Академског позоришта. Његов лик враћа ми у мисли стање радосног јединства, доживљеног на скорашњем концерту Репетитора, потврђено симболичним ударом струје, бурном потврдом да се глас младих уметника још увек није угасио. Него гори. Баш тај, глас оних освешћених, попут лирског субјекта непознатог и талентованог јагодинског песника Марка Томића, док размишља о раним радовима Ленарда Коена, физички удаљеног од скорашњег предавања Мићуна Ристића у студењачком Дому културе, али коначно - у једном непрекидном, духовном, дијалогу са распадом колективне анксиозне отуђености, попут оног упузивања у екстазу (како би то Томић приметио) далеке седамдесете, на британском фестивалу Исле оф вигхт Фестивал – док Коен, мирно, изводи своју Сузанне . А недалеко, од насмејаног младића (сећате се?), дуж ове коеновске реке, хода распасани старији господин и вуче затворени кишобран за собом. Тада, ко зна одакле, чујем глас Пере Краља како рецитује Када те остави она коју волиш и разазнајем да новембри остављају своје трагове у сваком јануару (јер Петар Краљ није отишао са једним новембарским даном). Треба се сетити годишњица и када им није време, јер смрти великих највише говоре о животу самом. Човек се одриче кишобрана, иако киша, наравно, пада. И можда никада није ни био остављен, али то у нашој линији и не мора превише да буде важно. Него, важна је та киша. Јер нас она враћа на почетак. Говоре ми Писма Црњанског да је то неминован уплив патоса, као зао утицај Толстоја на њега, а тако и помоћ Црњанског мени, збуњеној концептом своје нове колумне.

На крају, одлучујем да обећам да ћу писати једино о људима. Онима из позоришта, филма, музике, слика и фотографија. Дакле - живота самог. Покушаћу да повежем оне који су били са онима који тек долазе, јер не могу себи да дозволим нешто другачије. А о тој књижевности, док је студирам... Надам се да ћете њу моћи да препознате у скромним реминсценцијама које се нуде и што ће уследити.

Будите ми здрави до наредне недеље и гледајте наоколо. Плочници скривају многе приче да их заједно откријемо.