-Хеј, знаш ли чега сам се данас сетила? Знаш ли како смо се као мале играле кућним љубимцима- твој је био зелени, мој љубичасти, па смо их храниле, пресвлачиле, због њега си ме једном чак ударила, је л' се сећаш?

Autor: Лорелај
ФОТО: Chefjosette
-Па, кад си га згазила. Није фер, ја твог Тамагочија нисам дирала.
Новембарско поподне. Пао је први снег, но не довољно да би се изашло на улицу са санкама или са намером да се какав Снешко направи. Крај прозора седе две девојке и ћаскају уз чај. Сестре су, рекла бих. Једна је плава, са машном на туфне, још увек школарац. Друга, смеђа, можда коју годину старија, већ је на факултету. Добар је студент, чујем, њена мама је јако поносна. Но, родитељи им нису код куће овог поподнева. Саме, седе покрај прозора и сећају се времена, кад су имале више времена за себе, али и једна за другу. Сећају се оних недељних јутара, кад би их будио мирис кроасана преливених чоколадом, које им мама још увек недељом спрема, и неизоставне шоље Несквика. Када се изгубила та милина? Како то да им та атмосфера, одједном, не значи колико и пре, кад мама тврди да користи исти рецепт за кроасане? Некада је недеља значила целодневно лешкарење, са мамом и татом, у пижами до поднева, уз цртаће и небригу о сутрашњем дану. Јер, кад си дете, сваки дан је за тебе недеља, твој распоред часова сваког дана налаже само један предмет - игру. Сад размишљају колико кроасана појести, јер пазе на линију. Колико дуго јести, јер већ увелико касне. И, немају кроасани више ту сласт, ма колико био рецепт истоветан! Нема више цртаћа до поднева, нити милог цвиљења виртуелног кућног љубимца. Сада им то није љубимац, него, парче пластике, за губљење времена. Журе у школу, на факултет или сутра - посао. Јуре оцене, дипломе, радна места. Живе брзо, не осврћући се на цвиљење, које им је до јуче било све на свету.Сада им је иритантно, јер су уморне. Од учења или рада, наметања норми, покоравања наставнику, професору, сутра - шефу. Сталног покоравања животу! И стигну некад те добре оцене и дипломе и радна места, а опет - нису срећне! Сећају се мириса кроасана и јогурта из троугла. Сећају се Жвазбуке и Шок жвака. И кућних љубимаца, Тамагочија, који су тада значили више него комад пластике. И, буде им жао, јер вечито јуре негде, нешто. Насамарене су, а да нису ни приметиле. Наметнуте су им норме, како су закорачиле у школу, скресале им крила и отерале Машту. Почеле су да мисле како треба и како сме, колико је исплативо или не, почели су да гледају на сат и да цене време. Побацали су љубимце, јер им га одузимају. И јојо и тетрис. Купили сатеве, и почели да се покоравају казаљкама. Неко им је отерао Машту, убеђујући их да им није потребна. ЛАЖ!
Где је отишла тада? И да ли је морало тако?
Желеле би сада да је врате, да опет са њом другују. Јер, повратила би кроасанима исти онај мирис, ону милину јутарњу. Повратила би оно мило цвиљење и брзо намиривање дигиталног малише. И јогурт у троуглу и Шок жваке и Жвазбуку! У друштву Маште све би повратило смисао. Са њом не знаш за границе, све можеш - она само тражи вољу! Али, отишла је - у неповрат. А нема места, на ком је нису тражиле! У продавницама играчака - нема. На улици – нема. Питају људе, кажу да нису чули за њу – не признају да су насели, да је и њима истргнута. Траже је на сваком ћошку, на сваком тргу. У лицима људи – старијих и млађих . Некад им се учини да је виде, у очима деце, како им се заједјиво плази, па се још више растуже. Јер, у праву је. Дозволиле су да оде од њих. Насели су на причу, како им није потребна и пустиле је. Одлетела је у неки бољи, лепши свет. Негде, где ће је више ценити, одакле је неће протерати. Негде, где су људи паметнији.
Она то и заслужује. А, девојке? Оне настављају даље, покоравајући се казаљкама. Заправо, потајно верујући да баш Машта на њих помисли, када се поклопе.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/фаqатјуфл/5тоyс_тамаготцхи.јпг" />
ФОТО: Mummyvsdaddy
Срећан 17. рођендан, Tamagoči!
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE