Autor: Aleksa Jovanović
Ово је прича о двоје младих људи чији је позив музика и који, иако су на почетку каријере, иза себе имају много наступа, награда и радног искуства. Обоје су образовање стицали на Факултету музичке уметности у Београду, Александра Тодоровић на катедри за етномузикологију, а Владимир Гагић је кларинетиста.
Александра је рођена у Зајечару где је и започело њено музичко образовање у музичкој школи Мокрањац, а касније се и наставило у истоименој средњој школи у Краљеву. Тренутно је на мастер студијама етномузикологије и професионално је ангажована као стручни сарадник Центра за културу Зајечар где организује музички програм и води Радионицу за традиционално певање.
Владимир је Београђанин који је био ђак генерације музичке школе Јован Бандур у Панчеву. Још увек је на основним студијама у класи професора Анте Гргина и члан је оркестра филхармоније младих “Борислав Пашћан” на месту првог кларинета.
О позицију класичне и етномузике на нашем тржишту, мешању музичких жанрова, образовању и визији о каријерама, прочитајте у редовима који следе.
Да ли је и колико таленат неопходан да би се постао добар кларинетиста/вокални солиста? Може ли се постати најбољи у својој области само упорним радом и вежбањем?
Александра: Таленат је свакако важан, али не и пресудан. У случају мог бављења музиком, музички таленат осликава елементе музичког стила краја из којег потичем, а затим подједнако: осећај за музичку естетику - интензиван доживљај мелодије и текста, трансакцију тих компонената на публику и темперамент који је приказан светлом бојом и широким распоном гласа.
Усавршавање музичких или вокалних способности изискује доста посвећености, вежбања и одрицања од уобичајених активности. Да би неко постао квалитетан вокални интерпретатор, првобитно мора бити искрен према музичком таленту, колегама и публици. Квалитет вокалних компетенција постиже се разним методама: од слушања музике различитих простора, учења, анализе, интепретације до сценске ангажованости итд. Дакле, никада се музичка професија не заснива само на певању или свирању.
Владимир: Макар мала доза талента је свакако неопходна да бисте почели да се бавите музиком, а касније таленат представља само једну "олаксавајућу околност" у брзини савладавања музичког материјала. Пре свега је неопходан огроман рад и свакодневна преданост да би се достигао висок ниво техничке и музичке способности.
Да ли класична и етномузика заиста немају довољно публике код нас и шта је највећа "препрека" да исте у Србији буде више заступљене, промовисане и "конзумиране"?
Александра: Увек се можемо сусретати са публиком која музици приступа лаички, која концерте посматра као (неке) једноставно лепе догађаје или, напросто присуствује ради неког личног задовољства. По природи ствари, овакав профил публике не процењује квалитет музичког извођења неког дела, већ (можда) неке друге аспекте самог перформанса. Мада, и међу њима се могу пронаћи „они“ који делимично препознају одређене компоненте музике и њену фунцкију. Са сруге стране, стручна публика оцењивању музичког дела или вокалног извођења обично приступа веома објективно, са одређеним предзнањем, односно музичким образовањем. Међу стручњацима се увек могу јавити позитивне и негативне критике које су добродошле.
Владимир: У Србији постоји доста предрасуда о класичној музици и сматрам да из вашег питања једно повлачи друго - уколико би била више промовисана и заступљена, била би више и "конзумирана".
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/ТИВАТ2.јпг" видтх="250" хеигхт="450" />
Колико сте задовољни квалитетом наставе на Факултету музичке уметности у Београду и који су евентуални недостаци наставног програма на истом?
Александра: Настава на катедри за етномузикологију, на којој сам дипломирала, веома је квалитетно организована. Предавања су информативна и креативна, те самим тим и добро прихваћена од стране студената. Сам процес спровођења наставног програма заснован је на теоријској (научној) и практичној (извођачкој) примени етномузикологије и управо је тај спој поспешио моју стручну квалификацију.
Владимир: Могу рећи да сам врло задовољан. Имамо квалитетне предаваче, што је најважније за развој младог музичара. Једини недостаци су везани за услове у којима радимо и студирамо, нпр. не моземо увек наћи слободну учионицу за вежбање, па се морамо сналазити и бити врло колегијални и договарати се међусобно ко ће када да вежба, итд.
Постоји ли трема прад јавни наступ и да ли се прибегава одређеним тактикама да би се публика „преварила“ када се током наступа деси грешка? (Посебно узећи у обзир чињеницу да већина публике нема музичко образовање и не може да уочи грешке.) -
Александра: Трема је увек присутна, али не утиче на моју концентрацију. Припремање великих концерта обично је захтеван, изнад свега креативан процес. Сваки јавни наступ помаже у контролисању, сузбијању, или савладавању треме. Уколико се догоди да заборавим текст, једноставно истог тренутка осмислим у складу са контекстом или напросто поновим неку од претходних строфа.
Владимир: Трема увек постоји, у мањој или већој мери. Ако је у мањој мери присутна, то је позитивна трема која нам држи висок ниво концентрације и самим тим је и позељна. Уколико се деси грешка током наступа, најбоља тактика јесте наставити као да се ништа није ни десило, самим тим нећемо пореметити ни сопствени концепт извођења дела, а публика и уколико примети да се нешто десило - неће реаговати.
У којој мери су награде релевантан показатељ нечијег успеха и квалитета када је реч о музици? Постоји ли нека коју сте освојили и која вам је посебно значајна?
Александра: Такмичења и награде јесу показатељ доброг успеха, али не и најважнији сегмент бављења овом професијом. Оно што није добра страна такмичења јесте тзв. такмичарски дух који се јавља у људима. Једно, мени посебно драго, односи се на такмичење у емисији Шљивик, која је 2011. године емитована на РТС-у (медијском јавном сервису). Победила нисам, али је веће задовољство то што сам зајечарски крај доследно презентовала.
Владимир: Награде могу бити важан показатељ нечијег квалитета, у зависности на којим такмичењима су остварене, односно на ком рангу такмичења. Награде које су мени посебно значајне јесу три узастопна звања Лауреата републицког такмичења, 2005, 2007. и 2009. године. Поред њих је било јос прегршт награда са разних домаћих и страних фестивала и такмичења.
Да ли мешање етно музичких мотива са другим жанровима (попут попа, рока или фолка) тумачите као израз креативности или нарушавања аутентичности етно музике? Да ли бисте се одазвали сарадњи са неком комерцијалном музичком звездом у нашој земљи и региону?
Александра: Последњих година се све чешће сусрећемо са термином етно музика. Етно музика подразумева комплексан опус разних музика и музичких жанрова. Наш народ префиксом етно означава све оне музичке извођаче и музичке примере, које у структури садрже елементе „народне“ музике. У опусу етно музике могу се наћи: оне музике које припадају одређеној културној зони, део су неког етничког састава или националне мањине (влашка музика, ромска музика...) и музике које се могу дефинисати као Ворлд Мусиц, те би неки од жанрова били: новокомпонована народна музика, јазз, роцк, поп, етно фусион...Стилизовање народних мелодија и прожимање различитих музичких елемената и жанрова креативан је стваралачки процес. Део је савременог музичког живота и треба га промивисати. Као вокални интерпретатор српске музике и оне која припада влашком говорном подручју, радије се опредељујем за термин традиционална музика, што не значи да се са оним првим не слажем. Употребом термина традиционална музика, примарно, детерминишем личне афинитете према очувању аутентичног идентитета музичке традиције Србије и, наравно, однос према музичко - културној традицији који се огледа у презентовању хетерогених вокалних дијалеката Србије. Сарадња са квалитетним вокалним солистима увек је пожељна. Стим у вези, поменула бих сарадњу са божанственом Биљаном Крстић. Што се неких европских тиче, мислим да бих радо остварила сарадњу са врхунским италијанским солистима попут Ане Татангело и Лауре Паусини.
Владимир: Коришћење етно музичких мотива у другим жанровима може створити врло интересантне мелодије. Много познатих композитора класичне музике је инспирацију проналазило у етно мотивима своје земље, и настајала су предивна дела. Али изворни облик етно музике се мора сачувати и неговати кроз генерације.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/Александра1.ЈПГ" видтх="300" хеигхт="450" />
Александра, колико је код нас раширена свест о важности очувања нематеријалног културног наслеђа као што су познавање и репродуковање мелодијских и вокалних структура на влашком језику? Да ли си усамљена у својој области?
Пре свега, желим рећи да потичем из села Грљан код Зајечара, које се непосредно налази у лимитрофној зони Србије са Бугарском. Географски и култролошки гледано веома занимљиво окружење. У етномузиколошким круговима, традиција овога дела Србије, важи за једну од најразвијенијих и боље очуванијих. У прилог томе иде и податак да се на подручју Тимочке Крајине, у току једне године, реализује преко 15 фестивала чији је базични циљ презентација и очување нематеријалног културног наслеђа. Неки од њих имају интернационали карактер, као што је Балкански фестивал традиционалне културе Влаха и Фестивал инструменталне традиције Балкана. Овај други се већ 29. година реализује у селу из којег ја потичем.
Значајно је рећи и то да су моји преци пореклом Бугари и Власи, те сам и сама „50% Бугарка, 50% Влајна“. Билингвалност – познавање влашког говорног подручја и бимузикалност – познавање и репродуковање мелодијских и вокалних структура на влашком језику, чине ме инсајдером у домену научних и теренских истраживања (усмерених на традиционалну културну баштину Влаха), самим тим и јединственом етномузиколошкињом. У прилог томе говоре и многи релевантни научни радови који су тренутно у процесу припреме и које ћу објавити.
Владимире, тако си млад а већ асистент. Колики ти је то изазов и како студенти реагују на тебе?
Први пут када сам отишао на семинар дрвених дувача који се одржава у Тивту, био сам полазник као и сви остали учесници семинара. Међутим, од следеце године проф. Вељко Кленковски ме је позвао да будем његов асистент, и тако ме је полако увео у педагоски рад. На почетку ми је било необично јер нисам много старији од ученика са којима сам радио, те су ме и они у неку руку схватали помало неозбиљно, али са одређеним ставом (не само строгоћом, понекада и шалом и приступом "другара") стиће се ауторитет који су поштовали сви ученици са којима сам радио.
Као стручни сарадник Центра за културу града Зајечара, Александра како оцењујеш културну понуду мањих градова и да ли се кроз твоју праксу потврдила теза да су културна сцена и понуда наше замље у потпуности београдизоване?
Осим зајечарске Гитарјаде, зајечарског пива, античког ликалитета Фелиx Ромулијана, домаћих радиности и богате традиционалне кухиње, Зајечар има сијасет занимљивих култруних понуда веома богатог садржаја. Центар за културу града Зајечара током године реализује преко 200 живих програма. Осим музике, обухваћени су аспект књижевности (Фестивал младих песника, песничке вечери, промоције књига), драмских и ликовних уметности (Ликовне колоније, изложбе слика), Филозофска школа, програми за децу (карневали) и тд. Сваки град је сам по себи специфичан. Да би културни живот једног окружења био занимљив, неопходно је поставити свеобухватни концепт уметности и, пронаћи јединствене, аутентичне методе које ће помоћи у доследном пројектовању одређених аспеката уметности, док спровођење и реализовање пројеката изискује креативне, квалификоване, и еминентне стручњаке. Морам признати да кутурни живот Зајечара у поређењу са културним животом Београда, не заостаје. Напротив, веома је развијен и постојан.
Као образовани музичари, у којој институцији бисте волели да радите и какву каријеру прижељкујете?
Александра: Пошто сам октобра текуће године уписала мастер студије, у наредном периоду активно ћу радити на изради мастер рада, а поред тога аплицирати за послове у струци, у Србији и у иностранству. Занимљиво је радно место асистента на катедри за етномузикологију. Па, ето једног!
Владимир: Пошто се школујем за музичког извођача и свирам кларинет, волео бих да свирам у неком симфонијском оркестру. Касније, педагошки рад ме врло привлачи, тако да ни то није искључено.
Пронађите нас на Google+
