Autor: Suzana Marjanović
Šta je sa izgradnjom Centra za zemljanu arhitekturu u Mošorinu? Da li su radovi, kako je planirano, privedeni kraju?
Ideja pokretanja Centra za zemljanu arhitekturu javila se pre nekoliko godina, kada sam se vratila u Srbiju i poželela da imam mesto na kome mogu da eksperimentišem, učim i prenosim znanje drugim ljudima. Od preko stotine projekata koje sam napisala i bezbrojnih konkursa na koje sam aplicirala, u Srbiji, godišnje je prolazio jedan, a subvencije su toliko male da ne mogu da pokriju ni osnovne troškove, a kamoli neke ozbiljne radove. Ipak, imali smo mnogih zanimljivih projekata i radionica na drugim mestima, tako da je, za sad, Centar bez fizičkog centra, ali živi i razvija se kao ideja, pokret. Kad se za to stvore povoljniji uslovi, a nadam se da će to biti ove godine, Centar će dobiti i svoj stvarni „centar“ u Mošorinu.
Lepa vest je da sam , kao pobednik Creative Business Cup Serbia, za potrebe odlaska na svetsko takmičenje u Danskoj, postala preduzetnica i vlasnica građevinske radnje „Earth&Crafts“ na istoj adresi u Mošorinu, pa se nadam da ćemo ove godine moći da radimo još više, bolje, inspirativnije po Vojvodini i Srbiji!
Da li je Vaša zamisao bila da se od zemlje izgradi centar i kako ste realizovali svoju ideju?
Moja zamisao bila je da ukažem na bezbroj starih kuća, najpre u Vojvodini, ali i čitavoj Srbiji, koje su napuštene ili zapuštene, a koje bi se mogle obnoviti, što bi predstavljalo jedan lep, zdrav nastavak tradicije koja je dugo i brižljivo čuvana na ovom području. Dakle, ideja je bila da svojim primerom pokažem da se ove kuće mogu obnoviti i unaprediti, prirodnim materijalima i uz pomoć lokalne radne snage.
Kakav je konkurs objavio časopis Cosmpoliten?
Po povratku iz Francuske, u nameri da svoju ideju realizujem, pokrenula sam udruženje „Klub finih zanata“ u Mošorinu. Nažalost, nijedan od tih konkursa/projekata nije prošao, te sam već rešila da odustanem, kada sam saznala za godišnji konkurs časopisa Cosmopoliten za AAA (aktivnu, aktuelnu, atraktivnu) devojku, čitateljku godine sa najboljom idejom za dalje usavršavanje ili za započinjanje neke zanimljive priče. Odlučila sam se na učesće slučajno, bez ikakvih očekivanja. Kako sam bila u Francuskoj, mene su pozvali baš na dan samog takmičenja da me obaveste da sam u užem izboru i dali mi 2 sata da stignem do Beograda! Uz njihovo ispitivanje krenula je moja spontana prica o zemlji i samo predstavljanje moje ideje je krenulo veoma lako, baš kako i treba .
Moja ideja je bila da sa 5.000 evra, koliko je iznosila nagrada, kupim kuću u nekom vojvođanskom selu i započnem izgradnju centra! Njima se ideja svidela, dali su mi 2 dana da nađem kuću po toj ceni. Tada počinje grozničava trka – odakle početi, u kom selu tražiti?! Ranije sam obilazila Vojvodinu i gledala potencijalne lokacije i već tada sam odvojila Mošorin kao jedan od interesantnih. Moja ideja je bila da nađem nešto uz sam breg, kako bih mogla da napravim i lagumicu (kuću ukopanu u brdu), ali su bile preskupe. U jedom gusto zaraslom dvorištu našla sam kuću, videli smo da nema vlage i da je krovna konstrukcija u relativno dobro stanju, ali su svi pomoćni objekti bili poluurušeni. Tako sam poslala predlog Cosmopolitanu. Ne možete zamisliti moje oduševljenje kad su me pozvali i rekli da sam osvojila nagradu! To je razbilo mnoge moje predrasude!
Kakvi su radovi izvođeni u staroj vojvođanskoj kući u selu Mošorin? Pričajte nam o radovima, primenjenim tehnikama, planovima, letnjoj školi, saradnji, radionicama...
Dakle, kad smo rešili sve pravno-imovinske muke sa 7 starih vlasnika, konačno smo mogli da počnemo sa radovima, u kasnu jesen 2010. godine. Prva radna akcija bila je porodična. Trebalo je iskrčiti zaraslo dvorište. Nakon toga sam krenula u razgradnju šupe i štale, odvajajući biber crep, ćerpiče, grede i cigle i spremajući ih za reciklažu. Od tog materijala smo napravili „poljski tuš i toalet“, a iskoristili smo i stare trščane panele, flaše koje smo našli na tavanu, kao i bagremac, kako bismo popunili drvenu strukturu, a potom je olepili blatom. Takođe, pretresli smo krov i zaštitili trščanim panelima zabate od daljeg propadanja. Naredne godine smo, severni zid, koji nije bio baš u najboljem stanju, srušili i zamenili ga zidom od balirane slame. Na ovaj način popravili smo i izolaciona svojstva kuće, jer je severna strana najizloženija vetru. Ove godine smo izgradili dve zemljane peći sa starim majstorima iz Belog Blata, kako bismo naučili ove gotovo zaboravljene tehnike.
U međuvremenu smo ogulili i ogolili sve zidove i tek bi sada trebalo da počne najzanimljivi deo radova: izrada podova od zemlje, postavljanje trščanih podloga i izrada novih zemljanih maltera. Jednog dana nas čeka i izrada južnog zabata od stakla, prepokrivanje krova trskom i adaptacija tavana u životni prostor.
Većina radova je izvedena kroz radionice, a naročito tokom "mORA" - letnjih škola zemljane arhitekture, koje, sada već tradicionalno, organizujemo. Međutim, kako je situacija u našoj zemlji sve teža, sve je manje ljudi koji dolaze. Drugi razlog je što kod nas volonterski rad nije zaživeo kao u drugim delovima sveta. Stoga smo počeli sve više da se okrećemo strancima. Preko "WWOOF Serbia" nam dolaze volonteri iz sveta, a u procesu smo dogovaranja i lepih saradnji sa nekoliko kolega iz Evrope.
Ove godine smo imali i učenike tehničke škole Mileva Marić Ajnštajn na dvonedeljnom aktivnom raspustu. Dolaze nam i studentni arhitekture i građevine, kao i ljudi koji žele da grade u sopstvenoj režiji. Novinar Marko Jakovljev sa RTV Vojvodina i njegova emisija “Prostor & ja” takođe su nam česti gosti.
Ipak, sa mnogim institucijama i organizacijama sarađujem i radim na raznim drugim mestima. Takođe, sada već tradicionalno, učestvujem u Letnjoj školi arhitekture u Baču koju organizuje Grupa arhitekata. Saradnju imam i sa Departmanom za arhitekturu i urbanizam u Novom Sadu, gde smo prošle godine organizovali kurs zemljane arhitekture, a ove godine sličnu priču radimo krajem januara, sa Društvom arhitekata Novog Sada.
Kako su vam pomogle kolege iz Francuske?
Čim su čuli da sam dobila kuću, odmah su organizovali dolazak – šest Francuza i jedan Brazilac su došli 2011. godine da pomognu da kuću dijagnostikujemo i osmislimo na koji način bi trebalo da radimo radove. Kuća je bila još uvek sa starim molerajem, ali smo je dobro ogolili, sa ciljem da razumemo zašto su popucali neki zidovi, kao i šta se nalazi ispod. Sledeće godine, jedan od njih je došao da mi pomogne da uradimo onaj pomenuti zid od balirane slame.
Pre njih, sezonu radova je, u stvari, otvorio par francuskih biciklista, po struci arhitekta i građevinski inženjer, koji su, na svom putovanju od Francuske ka Kini, odlučili da se zaustave na nekoliko mesta gde su imali priliku da steknu neku praksu u gradnji prirodnim materijalima.
Osim njih, preko "WWOOF Serbia", došla su nam još tri zanimljiva para da pomognu u radovima: francusko-luksemburški par, Francuzi kamiondžije, kao i par nemačko-francuskih biciklista, sa ogromnim iskustvom u gradnji baliranom slamom.
Nažalost, kako kuća još nije u stanju da prima posetioce, uglavnom primamo samo kampere, ali se nadam da će se situacija popraviti i da ćemo moći da imamo još više posetilaca, pomagača i volontera!
Koliko ste se i kako bavili ovom tematikom u inostranstvu?
Sve je počelo još na fakultetu, kada sam otkrila studentske prakse – jedne godine bila sam u Siriji, Jordanu i Egiptu, a naredne u Kolumbiji. Tada sam shvatila da je ono što me najviše zanima, u stvari, unapređenje tradicionalnih tehnika gradnje i upotreba prirodnih materijala. Nakon toga, po završetku diplomskog rada, radila sam tri godine u Ruandi, za jednu našu firmu, a potom za Belgijance neke projekte moderne arhitekture, ali sam shvatila da me to uošte ne zanima i pred kraj počela da otkrivam lokalnu arhitekturu. U jednom malom gradu na jugu Ruande našla sam i plakat „CRAterre“, jedinu specijalizaciju za gradnju zemljom na svetu. Nisam verovala da će me primiti među 20 ljudi iz čitavog sveta, ali jesu! U Francuskoj sam odslušala prvu godinu predavanja i učestvovala na mnogim radionicama. Potom sam obaveznu četvoromesečnu praksu obavila na nekoliko mesta, sa željom da naučim što više Prvo sam sa kolegama dobila jednomesečni posao olepljivanja blatom zidova oko 4-spratnog stepenišnog jezgra u zgradi u samom centru Grenobla, što je izuzetna retkost! Potom sam 2 nedelje radila sa profesorima iz Perua i Kube, na revitalizaciji stare kuće od naboja, koju su kupili u jednom selu blizu Grenobla. Odatle potiče san o sličnoj priči u Srbiji. Njih je takav jedan objekat koštao 200.000 evra, pa sam pomislila: zašto ne bih i ja u Srbiji radila nešto slično za mnogo manje novca?! Nakon ovoga sam otišla u obilazak zemljanih lokaliteta koja se nalaze na UNESCO-voj listi zaštićene baštine u Španiji i Portugalu, a potom sam i radila praksu u oblasti Tierra de Campos. Poslednja u nizu bila je praksa u Bugarskoj. Nakon ovog sam se, konačno, vratila u Srbiju, sa željom da se bavim zemljom. U poslednjih par godina od kako sam ovde, bilo je tu još mnogo putovanja i praksi: u Alžir sam išla da sa kolegama obučavam studente arhitekture i građevine da grade zemljom; u Maroko, u privatnoj režiji, u obilazak zemljane arhitekture, ali sam iskoristila da naučim da radim tadlak tehniku.
Takođe, za bivšu firmu (Kuća čuvarkuća) i dalje vodim jedan EU Leonardo Pirate projekat, sa ciljem da se naprave evropski priznati sertifikat za obuku i gradnju zemljom, gde smo među 18 partnera iz 8 zemalja, tako da sam u poslednje dve godine putovala na 5 sastanala (Francuska, Španija, Portugal, Engleska, Slovačka, Nemačka), a gde imam priliku da sarađujem sa najboljim evropskim stručnjacima iz ove oblasti.
Koliko su naši potencijali zemljane arhitekture neiskorišćeni i zapostavljeni?
Mislim da imamo ogroman potencijal i to je razlog zbog kog sam se vratila i razlog zbog kog još uvek ne odustajem. Potencijal je stvarno veliki! Postoji veliki broj kuća koje su u lošem stanju, a koje bi se mogle srediti. Ne samo da bismo mogli da ih sredimo i time obezbedimo relativno jeftin smeštaj (naročito za mlade ljude koji i dalje žive sa roditeljima), nego bismo mogli da angažujemo i obučimo lokalne majstore (i time smanjimo nezaposlenost) i da koristimo lokalne i prirodne materijale.
Da li mislite da su kuće od zemlje više na ceni u svetu nego kod nas iako se radi o prirodnim materijalima? Zašto je tako?
Kuće od zemlje su veoma “na ceni” u mnogim evropskim zemljama, mnogo više nego kod nas. Ipak, i dalje je to jedan alternativan način gradnje čak i tamo, iako mnogo bolje tretiran nego kod nas. Razlog tome je sve veća potreba ljudi da žive u zdravom okruženju od prirodnih i po zdravlje neškodljivih materijala. Osim toga, postoji i taj “eko trend”.
Treba imati na umu da kuće od prirodnih materijala, naročito zemlje, u svetu, ne samo da nisu jeftinije, nego mogu biti i nekoliko puta skuplje od kuća od “konvencionalnih” materijala. Ipak, zbog dobre izolacije, troškova grejanja i hlađenja, ovo se isplati veoma brzo, kroz nekoliko godina. Razlog tome je veoma skupa radna snaga (osim ako ne grade u sopstvenoj režiji), ali isto tako i činjenica da se ne koristi samo zemlja sa samog terena, nego se koriste primese, boje i mnogi dodaci i tehnike koje dolaze izdaleka i samim tim veoma poskupljuju cenu gradnje.
Dakle, u današnje vreme, ta razlika u ceni nije mnogo velika, osim ako gradite sami; ali će vam se, svakako, vrlo brzo isplatiti. A, iznad svega, vaše i zdravlje vaše dece nema cenu!
Da li mislite da ćemo se u budućnosti neizbežno vraćati tradiciji i starom načinu gradnje?
Ne mislim da bi trebalo vraćati se tradiciji i starom načinu gradnje. Ja sam uvek za to da se uzmu kao polazna osnova, ali da se ide korak dalje !
Verujem da će deo ljudi da se okrene prirodnim i lokalnim materijalima i samoodrživim sistemima, jer je teško opstati u ovakvim uslovima. Ipak, verujem da će to i dalje ostati alternativa, sve dok se svest ljudi ne promeni i ne shvate da je veoma bitno gde živimo.
Koja je Vaša poruka za majstore starog zanata kao i za nove mlade graditelje?
Volela bih da stari majstori prenesu znanja na svoje potomke i sve zainteresovane, da ne bismo izgubili tradiciju koja se vekovima prenosila.
Svim mladim ljudima savetovala bih da, umesto što idu u gimnazije i druge nestrukovne škole, odu na zanat, pa onda nastave sa fakultetom! Žao mi je što mene niko nije posavetovao kad sam bila u tom uzrastu. Čula sam da je to princip austrijskih škola – ako ne možete da se zaposlite u struci posle završenog fakulteta, bar možete da živite od svojih ruku!
Takođe, moj lični mali san je da okupim jednu ekipu žena majstora – nikada nisam čula ni za jednu zidarku, stolarku ili tesarku, pa ako ih ima, volela bih da mi se jave!
Suzana je ljubitelj raznolike umetnosti, od unutrašnje lepote čoveka, preko spoljašnje lepote prirode, do kreativnog stvaralaštva.
***
Predložite portal iSerbia za izbor top 50 sajtova u 2014. naovom linku
***
Ovaj tekst je nastao našom željom da mladi, koji imaju šta da kažu i doprinesu informisanosti i edukaciji naše omladine, prenesu svoje ideje i saznanja. Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
