Најбољи ортак - Смрт

Autor: Irma Mićanović

ФОТО: Medias

Почетак! – оно од чега све креће и што је неопходно да има свака прича, па макар се она свела и на одлазак у тоалет са олакшавајућим исходом: „Поједем ја тај дан килограм свињетине са каријем“... Свака прича има свој почетак. Наша прича сеже још у давну прошлост, у тренутак када је све почело... Јесте, има ту и конфузије и главологије, али неке ствари су једноставно такве и гласе: „У почетку није било ништа, а онда је оно експлодирало“.

Свет у ком живимо је заиста некада предвидљив. У ствари, предвидљив у смислу да знамо да смо се родили и да ћемо да умремо. Бежећи од смрти људи су изградили нека своја веровања, убеђења и навике којима подупиру наду да ће та опака личност звана Смрт да их избегава у великом кругу, па ако ништа друго, макар до смрти.

Међутим, захваљујући ученим људима као што је Прачет, почињете да гледате на живот и СМРТ потпуно другим очима. Нарочито што та иста Смрт може да се појави пред свима нама, као случајни пролазник који пита за правац, особа којој је неопходна ковачница за огромног белог коња, или само као ведар дух који враћа веру у Прашчића.

Опишимо мало ову личност, од које већина људи зазире, а заиста је безвезе стварати предрасуде о некоме кога и не знаш.

Име: Смрт
Датум родјења: Од почетка (ма где он био и када)
Датум смрти: Ха ха (каква иронија)
Пол: Мушки
Висина: Преко 2.00 м.
Тежина: 2,5 кг + одора и коса

Карактеристике: Особа склона театралности. Није особина којом доминира, само је присутна. Као досадна мрва на сакоу од твида. Понекад сматран и за партибрејкера. Када се он појави, свака журка престаје. Реалан и искрен. Не разуме многе животне чињенице, али се труди да се у сваком смислу уклопи у друштво. Понекад несхваћен и непризнат од околине, али га то ни мало не дотиче. Зна да свака животна журка не може проћи без њега. Кад-кад тужан што нема много пријатеља. Осећајан. Спреман да помогне.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с9.постимг.орг/цб9х9туун/10437620_10205259999331494_4286664031872018898_н.јпг" />
ФОТО: Bookvar

У жељи да сачува човечанство, маскира се у Деда Праса и провлачи се кроз димњаке. Воли своје пријатеље и породицу. Иако су му једини пријатељи његов помоћник Алберт и коњ Бинки, ако животињу можемо назвати пријатељем, Смрт доста добро подноси недостатак блискости других људи. Унука Сузан је његова наследница. Поносан што ће неко наследити породично име, Смрт се никада не меша у њен живот. Осим кад мора.

На његовом лицу се не оцртавају многе године, које су прошле, а ни на његовим костима... Духовит, без свести о томе, шармантан, дуго остаје свеприсутан у душама људи и са ове и са оне стране врата.

Опште црте су ту. Хороскоп и звезде око којих се можда све донекле и окреће, само су мали део у опису одређене личности. Међутим, није то обична смрт која је само имагинација ума, настала као морање нечега да постоји. Не, то је Смрт са великим С, личност стварна колико ти и ја, са ставом, убеђеношћу и донекле присутном добротом у себи. Смрт је лик ког би свака нормална особа пожелела у свом најближем кругу пријатеља. Реалан, без жеље за двосмисленошћу или било каквој врсти личне увреде, Смрт је ортак кога би радо водио на пиво у град (јер би, реално, на њега ухватио највише риба, на његову висину и смисао за елегантно црно облачење), најбољи пријатељ када треба нешто да се уради око кућних послова, на пример косидба, или само особа која ће увек тежити да сачува радост присутних, који за Прашчићну ноћ испуњава свима жеље, ма колико оне биле апсурдне. У његовим очима почива читав свемир. Не, ово није била метафора, него реална слика коју бисте угледали само ако се усудите да га погледате у те две плаве звезде, које сијају из очних дупљи.

Искрено, Смрт је један од мојих најбољих пријатеља.

Ситуација бр.1: Седим у соби са момком, пригушена светла, лажна романтика, укључен ТВ, на којем се приказује 492. епизода Сулејмана. На први поглед савршена срећна слика једног савршеног срећног живота. Он прича. Као и увек што прича, глупости и ситуације које сам чула више пута од неодгледаних горепоменутих епизода, прича о себи, о себи, о својим друговима, о себи... Седи поред мене на кревету. Ја сам са његове леве стране. Мој израз лица је испијен, беживотан, без наде за изласком из та четири зида или само одласку од те његове приче.

Са његове десне стране седи Смрт, мој пријатељ, саучесник у осећањима, ортак, истог израза лица као код мене, пуши и ћути. Ђутим и ја. Овај прича. Када се нагне напред да направи паузу да би се напио неке течности којом ће подмазати језик који се осушио од приче, Смрт подигне поглед према мени и стисне вилице, климнувши главом, у саосећајном разумевању. Понуди ми цигару преко њега, јер једино нам то остаје, мало утехе и заборава..
После неколико часова исцрпљујуће приче ни о чему, ортак Смрт гаси своју цигару у препуну пепељару опушака, хвата ме за руку и води напоље: „Слушај, у животу има милион начина да се оконча живот. Ово није један од њих“.

Ситуација бр.2: Кафана, карирани столњак, још један вид пригушене романтике, са жмиркајућим светлима. Са једне стране стола ја, са друге ортак Смрт. Обоје гледамо у сто. Ђутимо. Пијуцкамо пиво и размишљамо.
„Па види“, каже Смрт, „није нико умро. Ок, ниси положила испит, али има још рокова и времена, па млада си, није касно ни ако се удаш у 35-ој, само лагано, све ће доћи на своје“. Покушај осмеха и намигивања који се сконта само по гашењу једне плаве звезде и њеном поновном паљењу. Подигнем поглед сув, безизражајан, очајнички. Ђутим... „Дај још једну туру“, викну Смрт конобару.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с7.постимг.орг/qзоиф7без/другари.јпг" />
ФОТО: Blic forum

Ситуација бр.3: Канцеларија, рано јутро, директорица се дере на мене због мени, још увек, необјашњивог разлога. Стојим и слушам. У мени се купи бес јер осећам да сам неправедно оптужена. Ортак Смрт стоји мало иза мене. „Сад је удари! Десном па левом, знаш како сам те учио. Неее, пропустила си прилику... Ево сада, сада! Ма дааај, можеш ти то. Удари јееее!!! Е дођавола..“, пуцну прстима и отворише се врата, која директорицу покосише са ледја. Сила која је реаговала је била потпомогнута од стране мајстора Милета, крупног човека, чију би грађу пре упоредили са слоном него са нормалном особом. Оставивши је да лежи, смрт ме лагано гурну напред и прекорачивши је, напустисмо канцеларију и тај мој посао.

Мислим да је Смрт увек био ту, негде, када ми је требао. И када није, он је ту. Од њега се не може побећи. Мада, искрено ми се и не бежи. Нека га. Ко зна када ће затребати људима, а када једноставно неће, али се свим својим чулима трудим да га се не плашим, јер ко може бити страшан ако има звезеде место очију. У мом свету, тако почињу најромантичније песме.

Ирма је заљубљеник у књиге и фотографију. Сматра да је позитиван став и осмех оно што одржава овај живот савршеним, а у томе јој много помажу и књиге Прачета, уз помоћ чијег хумора још више шири осмехе свих око себе.

Прочитајте и:

Svi smo mi ličnosti Pračeta
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete, kraj!
The Doors – mešavina poezije i bunta

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / Тематски колумниста". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 18 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti