Наш данашњи саговорник је др Дуња Аксентијевић, један од ментора на иСербиа пројекту размене знања и онлајн менторства Србија на вези. Дуња је већ са 15 година отишла пут Велике Британије и тамо се остварила на пољу науке, као веома успешна и прави стручњак у својој области.

Autor: Ана Ранитовић
Научник, истраживач у области кардиоваскуларне медицине, академски тутор на Универзитету у Оксфорду, предавач, пројектни менаџер, аутор великог броја научних чланака - све то је млада и веома успешна др Дуња Аксентијевић. Родом из Тузле, са 15 година добија стипендију за наставак школовања у Великој Британији. Десет година касније докторира на Универзитету у Халу, исте недеље добија позицију на катедри за кардиоваскуларну медицину на Оксфорду и прилку да ради истраживања са највећим стручњацима срчане енергетике у свету. Данас је виши научни сарадник за кардиоваскуларну физиологију на Раин Институту Краљевског колеџа у Лондону, а осим истраживачког и професорског рада налази времена и за коњички спорт поло!
Разговарали смо са Дуњом о њеној каријери, путу који је водио до степеника на ком се сада налази и на кратко завирили у свет малобројних који померају границе људског знања.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с12.постимг.орг/8вq13цт7x/Варситy.јпг" />
Дуња је ангажована у Polo klubu Oksforda већ пет година на позицији сениор члана управног одбора, а највише ужива у организацији varsity match-а, који је један од најстаријих мечева у историји спорта.
Родом сте из Тузле, али сте се као средњошколка преселили у Велику Британију како бисте тамо самостално наставили школовање. Да ли Вам је било тешко да се снађете сами и прилагодите околини? Шта бисте саветовали онима који планирају такав корак?
Да, са 15 година сам била један од 6 изабраних ђака из БиХ и нас неколико десетина из цијеле истоцне и централне Европе за школарину коју је је George Soros Open Society Institute New York додјељивао за 1 годину студија на приватним школама диљем Велике Британије. Да ли човјекова судбина или игра случаја, главна особа мог интервју панела у Сарајеву која је представљала британске школе уз своје америчке колеге је био Mr Christopher Bradnock који је уједно био директор Queen’s College-а из Таунтона, романтичног, лијепог града у покрајини Сомерсет. Тако ме је пут одвео на Queen’s I Енглеску.
Queen’s је била импозантна грађевина и школа врхунског академског рејтинга. На почетку је било необично бити у интернату и послије гимназијских дана у Тузли наћи се у строгој школској униформи која се састојала од црног одијела, кошуља пастелних боја и кравате! Такође је било необично радити безброј експеримената сваке седмице из природних наука које сам изабрала. Али, прилагођавање је ишло брзо, а у свим изазовима сам уживала. Помагали су ми пријатељски настројена средина и фантастични предавачи. Изнад свега су ми извор подршке били родитељи који су се из Тузле на све могуће начине трудили да у времену прије скајпова и мобилних телефона пруже подршку да се са свим изазовима ухватим у коштац. Оно што бих препоручила онима који би жељели кренути овим стопама јесте да, ако им се прилика укаже да то безрезервно учине. Да буду одлучни, прагматични, вриједни И изнад свега устрајни. Пут је трновит, али га вриједи освајати.
Ко је "инспирисао" Ваше интересовање за науку?
Тешко је одабрати једну особу или један разлог. Од малена сам по природи била знатижељно дијете које је кварило све играчке које су причале, плакале или се кретале, да откријем који механизам је у питању. То понашање су подржавали моји родитељи, а посебно моја мајка. По струци професор књижевности и талентован зналац дјечије психе стално ми је представљала нове вербалне изазове у нашим дискусијама и придавала важност мојим дјечијим теоријама, ма колико биле смијешне. Стицајем оклоности у рату (‘92-95) проводиле смо доста времена заједно, јер школе због сталног гранатирања нису радиле. Стални разговори и креативне активности које је мама измишљала да заштити мој дјечији свјет и ратом нарушено дјетињство градиле су моју знатижељу.
Тај ратни период је био кључни катализатор моје одлуке према свијету науке. Одрастајући у тако бруталним временима која вам од малена показу наличје људског разума ме је разочарало у свијет око мене. Било је евидентно да људска дјела, добра дјела су потребна у поквареном свијету у коме живимо. Гледала сам како око мене падају у воду идеологије, теорије, дрзжаве. Новац је био безвриједан, а људске ријечи лако газиве и јефтине. Потребна су била дјела. Дјела ослобођена вјерских и политичких предрасуда. Научне књиге и енциклопедије, које сам напросто гутала, у “кућном притвору” пред мојим очима одсликавале су свијет чињеница и логике. Пожељела сам да мој живот воде принципи који су потпуно аполитични и нерелигиозни, а наука је била одговор.То мишљење, формирано у паклу рата, на моју велику срећу, још ништа није пољуљало и захвална сам што је један период таме дао ми цредо и звијезду водиљу у животу.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/4дy2кxпqн/лабораторија_1.јпг" />
Тренутно сте виши научни сарадник за кардиоваскуларну физиологију на Раин Институту Краљевског колеџу у Лондону. Шта Вас највише надахњује када је у питању Ваш истраживачки рад?
Непознато. Тражење одговора на непознанице, а мало оног што знамо, начин на који отвара нове путеве за размишљање. Могућности су заиста безграничне и то је веома узбудљиво.
Такође сте и предавач на Универзитету у Оксфорду. Шта је то најважније што одликује оксфордске студенте и оксфордски систем уопште?
Да, већ шест година сам професор биохемије и професор физиологије на оксфордским колеџима, а до прошле године сам била тутор за медицину на разини универзитета. Такође, учествујем у интервјуима и одабиру нових студената. Оно сто одликује оксфордске студенте је енормана жеђ за знањем, изузетно васпитање, позитиван став, радозналост, огромна пожртвованост и марљивост. Окфордски систем је класичан и реално се мало промијенио последњих пар стотина година. Изнад свега се цијени знање, а студенти на већини студијских група полажу испите на крају трогодишњег школовања. Дакле, за вријеме проведено на факултету заиста морају да савладају знање које ће да покажу само на једном финалном испитном року.
Мислите ли да бисте били подједнако успешни у свом послу да сте остали и школовали се у родној Босни и Херцеговини или суседним државама?
На то питање је немогуће одговорити. Заиста вјерујем да циљеве које себи људи у животу задају они остваре без обзира на пут који морају прећи. О нашем високом школству реално веома мало знам, јер никад нисам била дио њега, тако да не бих могла коментарисати. Оно што знам јесте да у сваком систему постоје људи који вриједно и пожртвовано раде. Мјеста као Оксфорд и Кинг’с не гледају из ког система сте дошли него шта знате и колико сте спремни да вриједно радите. Неке од мојих најблискијих пријатеља сам упознала на Оксфорду који су дошли са јужнословенских факултета и изборили су се својим квалитетом и радом.
Реците нам, како су ментори/супервизори утицали на Вас и како су Вам помогли на путу ка остварењу Ваших циљева? Да ли и данас имате ментора и које особине треба да поседује добар ментор?
Dr Anne-Marie Seymour, менторица мог доктората, је била пресудна за моју професионалну судбину. Упознала сам је за вријеме мојих дипломиских студија, јер је била моја професорица физиологије. Њена бриљантна каријера на Оксфорду из области кардиоваскуларног метаболизма и њени радови са једним од најеминентнијих британских кардиохирурга у Лондону су била научна инспирација и у мени изазивали дивљење. Тако сам много прије дипломирања одлучила да желим радити докторат у њеној групи. Она је на мене пренијела непроцјењиво знање и искуство из области срчаних перфузија и магнетне резонанце, које су и данас основа мојих експерименталних активности. Данас смо блиске пријатељице, а још увијек је сматрам мојом научном мајком (тако је и ословљавам, на њену радост). Ја сам кренула њеним стопама - у истој седмици када сам одбранила докторат, била сам позвана на интервју на катедри за кардиоваскуларну медицину на Оксфорду, гдје ми је понуђена позиција. Имала сам огромну част да радим истраживање са највећим именом срчане енергетике данашњице, Проф. Стефаном Неубауером, који је редефинисао дијагнозирање срчане инсуфицијенције неинвазивном 31П магнетном резонанцом. На Оксфорду сам научно и професионално одрасла, и то је у потпуности је дефинисало правац моје научне каријере.
Мој садашњи ментор на Kings College- у у Лондону је Проф. Michael Shattock, изнинмни британски физиолог, од којег сваки дан научим нешто ново. Његов ентузијазам за науку је “заразан”, а енциклопедијско знање физиологије је задовољство имати у свакодневици. Таква атмосфера је допринијела да смо за прву годину мог рада на Кинг’с-у, у колаборацији са колегама са Кембриџа, публиковали рад у најеминентнијем научном часопису данашњце, Натуре (Природа). Према томе, радна средина коју ментор креира својим знањем и ентузијазмом је непроцјењива за научни успјех.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с22.постимг.орг/бyвмвхд69/наука_6.јпг" />
Број жена у науци је и даље сразмерно мали у односу на број мушкараца. Зашто је то тако? Да ли сте се суочавали током каријере са потешкоћама због свог пола?
То је, нажалост, истина. Није потребно проводити вријеме тражећи официјелне статистике. У мом тренутном научном тиму ја сам једина жена. На мом институту не постоји нити једна жена професор (вођа научне групе). На Оксфорду је ситуација била слична. Наука је тешка професија за жене, не због интелектуалне инфериорности, него због тешкоће да се ускладе радне обавезе са слободним временом за породицу. Радни дан дефинитивно нема дефинисане сате, ради се онолико колико је потребно да се заврше експерименти, што неријетко траје до у ноћ. Доста жена одустаје од научне професије, јер не желе да раде овим интензитетом. Такође, финансирање научних позиција, које је готово увијек на одређено, у зависности од трајања грантова не стаје када жена узима порођајни допуст, тако да је додатни притисак на жене научнике, што многе или не могу, или не желе да трпе. Нажалост, још увијек је на неким мјестима присутна и нетрпељивост или дискриминациони став академика мушкараца, који сматрају жене-мајке мање вриједним научницима због њиховог “избора” да заснују породицу. Ово су добро знани изазови које наука у 21. вијеку мора превазићи, а прогрес је доста спор.
Који је највећи изазов с којим сте се до сада у својој каријери изборили?
Највећи изазов је наћи снагу и никада не одустати. Наука никада не иде глатко нити по плану. Експерименти у 99% случајева одбацују хипотезу и стално се враћате на почетну црту. Веома је важно таква стална разочарања посматрати прагматично, смјестити их у оквир научног процеса да бисте скупили снагу и слиједећи дан кренули даље.
Учествујете у програму менторства и размене знања, Srbija na vezi . Зашто сте се укључили и због чега сматрате да је важно подржати такве иницијативе?
Било ми је задовољтво и част када су ме питали да будем дио програма, иако, морам признати, интересовање партиципаната за кардиоваскулани метаболизам и није било баш велико. Увијек ми је драго када неко жели да нешто ново научи и при томе могу да помогнем. Знање које се третира као нечији апсолутни посјед је осуђено на пропаст. Сво људско знање је продукт размјене искустава, закључака и визија. Зато имамо научне тимове, а не научне вукове самотњаке на врху истраживачког процеса. Веома је битно дијелити искуство. Зато су овакви програми од непроцјењиве вриједности за оне које их знају искористити.
Шта бисте поручили девојкама које желе да се баве научно-истраживачким радом?
Било би нефер са моје стране када бих дјевојкама давала нереалне савјете и поенте кроз ружичасте филтере и леће. Наука је захтјевна професија која тражи доста жртве, одрицања и, изнад свега, љубав и ентузијазам. Најискреније бих препоручила ову професију свима који су спремни да се својим снагама придруже напорима да ширимо границу људског знања и креирамо, технологијом и научним достигнућима, свијет сутрашњице. Задовољство које овај процес пружа је немјерљиво.
Интервју је настао након успешне сарадње током пројекта "Srbija na vezi" који је организовало удружење иСербиа.
***
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
