Некада су учитељи у циљу одржавања дисциплине ђацима одређивали казне попут клечања на кукурузу и тукли им дланове лењиром.
Autor: Милица Митровић
ФОТО: Picstopin
У то време су учитељи били такав ауторитет да су дечјиа реч и мишљење били апсолутно занемарљиви наспрам њихове. Бити учитељ и наставник значило је животни позив. Значило је и уважавање и поштовање околине.
Данас, то се чини као прича из средњег века, иако су те године тек неколико деценија иза нас.
Промена у односу на наведено је добра у смислу да ученици данас имају слободу да изразе мишљење, право на дискусију, слободу да доведу у питање оно што учитељ говори и ради. Такође, било који облик физичког кажњавања ученика је недопустив. Деца имају школске психологе, знају своја права, ту су и родитељи који такође (углавном) знају која су права њихове деце.
Уместо да то донесе доброга, ситуација у школама изгледа хаотично.
Родитељи беспоговорно “држе страну” деци, правдају им изостанке и врше притисак на учитеље/наставнике да им повећају оцене, додељују просветним радницима погрдна имена пред децом, не знају колико она заиста знају и могу, како се понашају у школи а како ван ње. Немају времена, воље…
Просветни радници су све слабије мотивисани да раде свој посао због ниских зарада, притисака, страха за безбедност...
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с10.постимг.орг/рxг8влмцп/аустојесколаyгодна_блогспот_цом.јпг" />
ФОТО: Blogspot
Деца су препознала све наведено и то користе. На који начин?
Подсетимо се скорашњих вести: “Основци претукли наставника”, “Ножем ранили вршњака а другог претукли”, “Петаци претукли првака”,”Вршњаци га туку, јер је глув, а он супер таленат за Петницу”.
Насиље међу ученицима представља један од већих проблема данашњице који последњих година показује тенденцију раста.
Имамо ли ми учешћа у томе? Далеко било. Како бисмо могли. Не ради се о нама. И тако све док се не буде радило о нама, лично. Сви избегавају да преузму бар део одговорности. Родитељи криве школу, школа родитеље, сви заједно “државу” А ко чини ту државу? Ми.
Видите, сви траже своја права, а нико на говори о обавезама и одговорностима.
Својим поступцима деци шаљемо поруку да насиље, бахатост, гледање само себе, необазирање на будућност и избегавање одговорности “пролази” и да се не санкционише.
Бити бахат и насилан или са таквом склоношћу, јер је он моћан и “нико не може да га спречи”.
Ово није проблем за који можемо окривити “тог и тог”. Баш он или баш та институција, зато што смо сви криви и сви смо укључени. Родитељи, баке, деке, старије сестре, комшије, психолози, социолози, новинари, просветни радници, институције… Јесте, баш сви.
Улоге које преузимају деца која учествују у насиљу, улоге су које неки од њих задржавају кроз живот: насилник или вођа, присталице које подржавају насиље насиљем и активно учествују, али обично не иницирају насиље, пасивни насилници отворено подржавају насиље, потенцијални насилници воле насиље, али не показују спољашње знаке подршке, неукључени посматрачи који не желе да буду умешани, потенцијални браниоци не воле насиље и сматрају да треба помоћи жртви, али ипак не чине ништа, браниоци помажу или покушавају да помогну жртви насиља и жртва.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с9.постимг.орг/7в8бгy01б/ввв_браинповерлеарнинг_цом.јпг" />
ФОТО: Brainpowerlearning
Подразумева се одговорност родитеља и просветних радника који сопственим примером показују каква норма у погледу испољавања насиља постоји и да агресија није средство за постизање циљева. Ту је одговорност институција: школе где ће насиље увек наћи своје место, уколико школа нема адекватну стратегију за реаговање и не реагује, и осталих институција којима је ово питање у надлежности.
Медији такође имају велики удео у подстицању насиља. Насиље које виђају на телевизији, интернету и сл. утиче да деца усвоје овакво понашање.
Партнерство родитеља, наставника и друштвене заједнице је од одлучујућег значаја за заустављање насиља међу малолетницима.
Тешка су времена, можда, али свако време има своју тешкоћу. Ако се не бавимо проблемима, они се гомилају па времена постају све тежа. Коме остављамо да решава наше проблем? Ако жмуримо, проблем не нестаје. Не можемо се надати бољем које ће се десити само од себе.
Да ли је преузимање дела одговорности превише за нас? Или је гурање главе у песак и овај пут наш одговор на постављено питање?
Док размишљате о томе slušajte.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
