(Не)правда једне лоптице

Autor: Иван Лалић

Полуфинале „Ју-Ес Опена” 2011. против Федерера.
Полуфинале „Аустралијен Опена” 2012. против Мареја.
Финале „Аустралијен Опена” 2012. против Надала.
Финале „Ју-Ес Опена” 2012. против Мареја.
Полуфинале „Ролан Гароса” 2013. против Надала.
Финале „Вимблдона” 2013. против Мареја.

Шта је заједничко свим овим великим Đоковићевим мечевима на завршницама грендслемова у протекле две године?

Били су то епски мечеви „велике четворке” светског тениса, који су одлучени после свега неколико кључних поена. Понекад је само једна лопта судбоносно преламала меч у Нолетову или у корист његових противника. Толико су били и јесу изједначени Đоковић, Мареј, Надал и Федерер. Нијансе су често невидљиве оку лаика. Они су crème de la crème „белог спорта” и вероватно најбоји играчи у историји ове игре. Част Сампрасу. Сва четворица су посветили целокупне животе магичној игри на мрежи. И сви су они успели у томе да постану део вечности. На том путу су радили напорно, одрицали се већине свакодневних задовољстава, које ми узимамо здраво за готово. Огромни тимови људи око њих брину се о најситнијим детаљима припреме за сваки од ових гладијаторских мечева пред више десетина хиљада људи и целокупним светским TV аудиторијумом. У себе и своје каријере уложили су много пара и те паре повратили кроз успехе на терену и спонзорске уговоре. Укратко, они су типичан пример развојног пута у врхунском спорту.

А врхунски спорт би требало да је праведан. Барем у већини случајева. Па ипак, неретко се сав тај труд и рад не исплати. Сви ти сати на тренинзима, улагање у себе и одрицање сведу се на пар лопти. Или једну лопту. Некада та једна лопта падне на страну терена на коју вама то одговара. Некада не. Некад се одбије о противникова леђа и врати се у ваше поље. Некада толико похрлите да искористите ретке и изненадне прилике да се „упецате” у мрежу. Некада ту једну, две или три лопте промашите. И изгубите због тога. Људи око вас и они који вас подржавају мисле како то није било праведно и да је исход требало да буде другачији. И ви, у тренутку слабости, помислите да је то велика неправда. Ваши противници и они који за њих навијају рећи ће да је то све ипак било заслужено и да једноставно нисте били довољно добри.

Да ли је баш све тако црно и бело?

Одговор је - као и увек у животу – на средини. Врхунски спорт је велики бизнис, али и немилосрдна животна школа, која се може применити и на бројна друга поља живота и „обичних смртника”. Сви ми у животу имамо снове и трудимо се да их остваримо, радећи том приликом на себи, у већој или мањој мери. Сви ми у животу имамо мање или више изражене преломне тренутке, који нас дефинишу, усмеравају и одређују наше животне путеве. То могу бити пријемни испири, избори школа и факултета, понуде за посао, прилике за одлазак и рад у иностранству или неке сасвим приватне и породичне одлуке. Ни оне се неће дешавати сваки дан; баш као Надал, Мареј или Федерер неће често пружати зицер-волеје на мрежи, „балоне” упућене у средину поља или споре друге сервисе. Морамо их осетити и предвидети. Морамо их искористити. Зато што је све то пут ка нашем циљу. И остварењу истог. Спорт нас учи да будемо немилосрдни у искоришћавању тренутака слабости наших противника.

Са друге стране, спорт је био и остао и праведна ствар. Учи нас једној много битнијој ствари. Да промашај није и крај. Да су прилике ретке, али да ће их бити. Да није готово, док није готово. Да ни четири Федерерове меч лопте пред крцатом ареном „Артура Еша” не значе да треба положити оружје без борбе. Некада ће противник подбацити у кључном тренутку због своје треме. Некада ћете га ви на то натерати својом добром игром. А некада ћете једноставно бити бриљантни кад је то најпотребније.

Некада ћете победити, а некада не.

Али ћете увек моћи да наставите даље.
То вам нико, никада не може одузети.
Баш као што ни Новаку нико, до њега самог, неће моћи ускратити прилику да се реваншира за три пораза у шест мечева у последње две године, са почетка овог текста. Колико већ на „Ју-Ес Опену” у септембру. И зато ћу ја навијати за њега као да игра неко мој рођени.

Јер мислим да је Новак истински симбол Србије.

Не због својих успеха. Не због успеха у богаташком спорту. Не због прескочених препрека и вечитог ниподаштавања у односу на великане из „тениских” земаља. Не ни због феноменалног односа са јавношћу и елоквентности која надилази све наше политичаре од Другог светског рата наовамо. Не ни због кућног васпитања. Не.
Веровао сам, верујем и вероваћу у Новака Đоковића јер никада не одустаје. И да ће изгинути пре него што одустане. Верујем да ће се опет укрстити копља са том једном фамозном, преломном лоптом. И да ће у некој од следећих критичних ситуација та лопта пасти на ону страну терена која њему одговара. Можда не следећи пут. Можда чак ни онај после њега. Али ће пасти. Пашће и у Синсинатију. И на „Ролан Гаросу”. И у Рију 2016. Пашће. Ја у то верујем и ту веру ми нико не може одузети.

Чак ни они хејтери који се више баве порезном политиком породице Đоковић и погодностима које им пружа његова хуманитарна активност. А таквих није мало. И ја им опраштам.

Много је лакше не веровати.

Много је безбедније и безболније.

И много тужније.

***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti