Autor: Слободанка Берић
Свакодневно, јавно, тајно, на послу, мимо посла, приватно, у аутобусу, на улици, продавници, чекаоници, у реду, испред поште, иза ћошка, човече једном речју свуда стално нешто морамо да трпимо!
Не знам да ли сте опазили то већ, али ја јесам и отворено се буним против тога. Рецимо, мораш да истрпиш луду колегиницу, или луду службеницу, или нервозну продавачицу или... Или? Друга опција је да направиш сцену! Да истина, неки људи и не трпе баш увек, оно само кад морају. Ја брате често, да бих избегла сцену истрпим и кад не морам! Јер зар сад да се свађам ту... А не, треба се свађати, захтевати своје право, тражити иначе сте готови, поједоше вас, прегазише.
Чак и кад трпиш мораш да имаш своје ја, идентитет, мада мени је најтеже да трпим. Јер трпим ја, али опет некако и не трпим. Заправо, на крају ми увек пукне филм и покажем отворено како се осећам, већина људи уме да прикрије, да се претвара, вешти су, јер суштина добре успешне комуникације и међуљудских односа је у томе.
Кад сретнеш комшију да се обавезно осмехнеш: манири су битни. Мени се, признајем, дешава несвесно да заборавим, будем у неким својим мислима и онда се рецимо не насмешим, јавим се уљудно, али тек после се сетим да се ето нисам насмешила и ко зна како то неко може да протумачи.
Можда у ствари и мене неко трпи против своје воље: то моје неосмехивање, ко зна како то делује кад се посматра са стране! Извињавам се, али ипак сматрам да сам љубазна и културна особа, и фина чак, а кад си фин воле да крену да те прескачу, па изволте, прескачите, сагнем се намерно, јер ми се некад уопште не прича, будем тако нешто туробна, али ипак се придигнем брзо, усправим , исправим, па онда запнете јер ја....
У суштини, ипак, не трпим ништа! Ни глад, ни жеђ, ни кад ми се спава, мрзим да рано устајем, не устајем рано јер не трпим рано буђење, не трпим нечистоћу, превелику врућину, хладноћу, пречесто облачно време тек не подносим, ни кишу, ни самоћу, ни превише људи, ни већину људи углавном, ни шефове, ни политичаре...
А мора се кажу трпети.
Преко трња до звезда. Нешто не верујем у то.
Вредна сам, марљива, али трње ми смета, заобилазим га, не верујем да ни једна мука може донети нешто добро.
Ипак хоћеш нећеш, против своје воље натерају те да застанеш и кажеш: -Ајде добро може, ја сам била прва у реду на каси, али нема везе..-
Једна каса се заблокирала, па смо прешли на другу.
- Где сте били први?- жена ће бесно повишеним тоном.
- Тамо, испред вас на оној каси ...-
- Ама...- очи су јој разрогачене, ево сад ће да ме прождере.
- Нема везе..- кажем и осећам се некако паћенићки. Али заиста немам вољу да се сада с њом намећем за то прво место, ето јој га.
- Не бих ја рекла да сте били први...- жена ће. Прећутала сам. Истрпела сам и њу и касирку.
Мада, то и није неко трпљење, то не рачунам.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно претходно искуство! ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
