Kada u Srbiji neko pomene sport, sigurno je fudbal prvo na šta većina ljudi pomisli. Mi smo fudbalska nacija, iako uspeha u fudbalu nema. Često smo skloni tome da one sportiste koji ostvaruju uspehe na najvećim evropskim i svetskim takmičenjima zanemarimo, jer se ovde živi za fudbal.
Moram priznati da sam i ja upala u tu zamku. Prateći fudbalska dešavanja u Sopotu, nisam ni bila svesna koliko je uspeha ostvarila jedna moja vršnjakinja igrajući stoni tenis. Neda Kandić je sa 11 godina počela da trenira, i vrednim radom stasala u izvanrednog sportistu. Kada sam je zamolila da mi da intervju, bilo mi je malo neprijatno jer nisam mnogo toga znala o njenoj karijeri. A kada mi je rekla na kojim je sve turnirima učestvovala, i šta je sve osvojila, još više sam se postidela. To je izgledalo ovako...
„Bila sam prvak Beograda za mladje kadetkinje, kadetkinje, juniorke i seniorke. Takodje sam bila prva i u dublu i u miksu nekoliko godina. Nastupala sam za kadetsku i juniorsku reprezentaciju. Igrala sam top 16 najboljih u Srbiji 4 puta, kao i top 12. Bila sam treća u Španiji, treća u Libanu, druga u Madjarskoj, treća u Rumuniji, prva u Crnoj Gori itd. Na Evropskom Univerzetskom prvenstvu sam bila treća, osvajala sam razna medjunarodna prvenstva. Sva školska prvenstva koja sam igrala u osnovnoj i srednjoj školi sam osvojila. Prva sam na Univerzetskom Prvenstvu Srbije i u Beogradu takodje...“
Zbog čega si počela da treniraš stoni tenis?
Počela sam da treniram sasvim neplanirano. Kada sam išla u osnovnu skolu, došao je jedan čovek iz Mladenovaca i tražio je što više dece koja bi to igrala. Medjutim, mene to nikako nije zanimalo, već me je mama skoro odvukla tamo, jer je ona volela stoni tenis i insistirala je na tome da krenem. U početku me nije zanimalo i odbijala sam sve što mi je bilo rečeno da radim. Ipak, posle nekog vremena moj odnos prema stonom tenisu se promenio. Kada su me odveli na moj prvi turnir (Pojedinačno prvenstvo Beograda za mladje kadetkinje) osvojila sam zlato, čak su i novine pisale o tome. To me je podstaklo da ostvarim nesto više. Vremenom sam zavolela taj sport, ušao mi je u krv i danas je stoni tenis nešto bez čega ne mogu. Zahvalna sam mami što me je na početku forsirala da treniram, ne bih bila ovo sto jesam da nije nje.
Treniraš u klubu Imt sa Novog Beograda koji se takmiči u Prvoj Saveznoj Ligi, na kom ste mestu sada na tabeli?
Trenutno smo na skromnom petom mestu. U ovoj ligi se takmiči 10 ekipa iz cele Srbije, svako igra sa svakim, tako da smo mi u zlatnoj sredini.
Koliko je odricanja bilo potrebno da bi neko igrao na nivou na kom ti igraš danas?
Mnogo! Tokom srednje škole nikada nisam mogla da izlazim, da idem sa drugaricama na kafu, da "visim" sa njima posle škole. Preskakala sam ekskurzije, bilo mi je zabranjeno da idem negde pred turnire, obavezno je bilo strogo mirovanje... Čak sam trenirala i privatno svaki dan sa ženom koja je bila prvak bivše Jugoslavije (Nada Cvetković), tako da mi je to bilo slobodno vreme, ako tako može da se nazove. Učila sam pre treninga, posle treninga, na velikom odmoru, u autobusu do škole, nazad, na turnir sam nosila knjige i u pauzi izmedju mečeva čituckala. Imala sam i malih povlastica od direktorke tada, tako da mi srednja škola nije bila problem...
Sada si druga godina na Fakultetu organizacionih nauka. Kako uspevaš da uklopiš treninge i takmičenja sa obavezama na fakultetu?
FON zaista izlazi sportistima u susret. I mnogo ulaže u njih. Pošto često putujem na takmičenja koja organizuju fakulteti, ukoliko je u toku kolokvijumska nedelja kada se vratimo, za sportiste se organizuje poseban termin polaganja. Fakultet je dosta težak, maksimalno se trudim, ali kada je neižbezno birati izmedju stonog tenisa i fakulteta, biram fakultet. Obrazovanje je najvažnije i to je nešto bez čega nema budućnosti.
Igrala si za kadetsku i juniorsku reprezentaciju, nadaš li se pozivu i za seniorsku selekciju?
Mislim da u ovakvoj situaciji nemam nikakve šanse, nažalost. Ne treniram dovoljno da bih dostigla formu igrača reprezentacije. Pored toga, taj poziv bi značio da moram da se posvetim svakodnevnom treniranju po dva puta dnevno, morala bih da radim i na kondiciji, a onda bih verovatno bila primorana da zapostavim fakultet, što svakako nije moj cilj. Zadovoljna sam i pozicijom na kojoj sam sada.
Imaš 101 medalju, postoji li neki uspeh koji ti je najdraži?
Na svaki uspeh koji sam postigla sam jako ponosna. Mada, mislim da mi je ta prva medalja nekako najdraža. Sećam se koliko sam bila srećna kada sam je dobila, uz nju su mi dali i pehar. Stalno sam ih gledala i nosila sa sobom. Bukvalno sam nedelju dana spavala sa medaljom i peharom. Srećna sam kada god osvojim nešto, ali taj prvi osećaj je bio najjači. Sada sam već navikla na to, kada god igram nešto, zacrtam medalju. A moji rodjitelji su ti koji se uvek raduju svakoj medalji kao da mi je prva. Mama ih svakodnevno skida sa zida i gleda jednu po jednu. Mnogo je srećna i ponosna na mene, kao i tata, koji o mom uspehu svima priča.
Da li ti se čini da je stoni tenis kod nas zanemaren, pogotovo ženski?
Naravno da jeste. Razlog za to je nedovoljna medijska paznja. Tek u poslednje dve godine su počeli češći TV prenosi (Evropska prvenstva, Evropske lige, Prvenstvo Srbije).
A kada je 2007. godine održavano Evropsko prvenstvo u Beogradskoj areni, bilo je tako malo ljudi da nisam mogla da verujem. Bukvalno samo roditelji i oni koji treniraju. Neki ljudi nisu ni znali da je prvenstvo u toku. A da je u bio pitanju bilo koji drugi sport, ili koncert neka nezanimljive pevačice, bila bi puna Arena! Zanimljivo je koliko ga ljudi igra rekreativno, a za dalje nisu zainteresovani...
Imaš li neke planove za budućnost, može li se od stonog tenisa živeti kod nas?
Nikako. Stoni tenis nije sport od kog može da se živi. Samo oni najbolji na svetu mogu da žive sasvim dobro od njega. Što se mene tiče, na svakih godinu dana sklapam ugovor koji mi donosi odredjenu sumu novca i ne smem da kazem koja je (smeh). Plus-oprema, gume, prevoz i svi uslovi koji idu uz to. Dobijala sam razne ponude u inostranstvu, bila sam pogotovo zainteresovana za ponudu da igram za Jordan. Medjutim, kada su rekli da moram da promenim veru - odustala sam, i pored velike svote novca i sjajnih uslova koje su mi predložili. Ipak, stoni tenis igram iz ljubavi, ne zbog novca, i nikako ne bih mogla tako naglo da prestanem.
Šta je ono najbolje što ti je ovaj sport doneo?
Uz njega sam upoznala mnogo ljudi, ne samo iz Srbije, već iz raznih zemalja, i ostala sam sa svima u kontaktu. Putovala sam dosta ( i jos ću), upoznala sam razne kulture i običaje, posetila sam mesta na koja ne bih mogla sama da odem...
Baviti se sportom je nešto najbolje što čovek može da uradi za sebe. Naučiš da se trudiš, boriš. Nikada ne odustaješ, nikada nije kraj i svaki cilj može da se ostvari, samo je potrebna vera u sebe i motivacija. Nismo svesni koliko toga možemo uradimo samo ako se potrudimo i budemo odlučni i istrajni u onome što želimo da ostvarimo. Moj moto je "Vera u uspeh je pola uspeha".
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
