Немања Живковић: Гуливер у земљи Лилипутанаца

Положај младих је у Србији прилично лош, нарочито у мањим срединама као што је Пирот. Као што сви знамо, велика је незапосленост и јако се тешко долази до пара да би се отпутовало и до Београда, центра свих дешавања, а камоли у неку другу државу. На сву срећу по младе људе, има и оних који још нису дигли руке од њих и покушавају бар нешто да промене набоље. Један од тих људи је управо и Немања Живковић. Млад и веома успешан активиста, блогер, организатор многих дешавања за младе, председник удружења грађана “Пирот Е Публика” , љубитељ природе, борац за екологију и човек који обожава да чита.
Шта те је навело да се бавиш младима, како је све то почело?

Живим у Пироту, који је мали, средњошколски град и те, сада већ давне 2008. није било никаквих културних дешавања у граду. Као да је све замрло, а млади се предали. Моји другови, сада кооснивачи удружења “Пирот Е Публика”, почели су са организовањем журки и концерата како би размрдали пиротску младост и пробудили је из дугог зимског сна а ја сам им се само придружио. Посећеност је била и више него одлична тако да смо схватили да смо на правом путу и да младима у граду баш то и треба. Ускоро смо написали пројекат о оснивању првог пиротског пролећног фестивала за младе “Примавера”, без конкурса потражили помоћ од Општине, добили га и тако је све кренуло.

Који су, по теби, твоји највећи успеси?

Још увек сам млад за највеће успехе, хехе.. Рекао бих да је мој највећи успех што сам расчистио са неким компромисима на које сам пристао у прошлости. Схватио сам да не желим да се бавим економијом, нашао сам се у неформалном образовању, у раду са младима, и покушавам да зарадим за живот радећи оно што волим, што је изузетно тешко, чак се у неким тренуцима чини и немогућим.

У Пироту представљаш особу која највише ради за младе. То доноси и велику одговорност. Како се носиш са тим?

Хвала на комплименту. Лепо је то чути. Не знам да ли бих се сложио да баш ја радим највише за младе, али истина је да радим доста тога. Искрено, увек сам био одговоран у ономе што радим. Увек ћу у себи чувати оног дечака из детињства, али кад је потребна озбиљност увек сам први. До пре неколико месеци осећао сам се буквално као Гуливер у земљи Лилипутанаца. Често сам се питао, па и сад се питам, за кога ја то радим и зашто радим? Ко то цени? Но увек ми је у мислима истина, а то је да ме не занима шта ће други мислити. Битно ми је само да млади схвате које су то праве вредности, да изађу на прави пут. Хоћу да им пружим шансу коју ја нисам имао. Срећом, појавила се група људи у Пироту која жели исто што и ја, тако да се надам да ћемо заједничким радом успети да остваримо своје замисли.

Можеш ли да нам кажеш нешто више о удружењу грађана “Пирот Е Публика” чији си ти иначе председник?

Удружење је настало 2008, званично регистровано 2011. Дакле, још увек смо млади.  Окупили смо изузетну групу младих људи и наш циљ је унапредјење живота младих у Пироту и Србији уопште и то покушавамо да радимо кроз организацију волонтерских кампова, тренинга, омладинских размена, конференција, трибина, књижевних вечери и сличних манифестација. За нешто више од годину и по дана успешно смо имплементирали више од 60 пројеката, покренули пролећни фестивал за младе, постали део највећег глобалног читања поезије на свету под називом “100.000 песника за промене”, али и корганизатори највећег интернационалног волонтерско/научно/истраживачког кампа у земљи који сваког лета посети више од 200 учесника из Србије и иностранства. Трудимо се да у оквиру програма ЕУ “Млади у Акцији” дамо прилику што већем броју младих људу да путује, јер сви знамо каква је ситуација са незапошљеношћу у Србији. Такође, радимо и као тренери, односно фацилитатори у области неформалног образовања што ми је изузетно драго.
Ево и странице удружења “Pirot E Publika”

Поред свих обавеза стижеш и да пишеш блог. Које су теме теби као младом и веома активном човеку интересантне?

Блог сам почео да пишем услед недостатка простора за неко “јавно писање”. Не можеш на друштвеним мрежама разглабати на дуго и на широко једну тему. Решење је било отварање bloga, где ћу моћи да пишем све што ме занима. Пишем кад имам потребу да нешто кажем, била то нека тема везана за мене лично или општа. У раду са младима сам схватио да они немају неко место где ће свако моћи да сврати и да прочита о успесима тих младих, талентованих људи, да открије неке нове за које до тад можда није чуо. С тога сам отворио још један блог који је посвећен промоцији талентованих, успешних, младих људи из целог света.Линк тог блога можете видети
OVDE

Који су ти циљеви за будућност?

Тешко је у Србији планирати дугорочно, тако да ћу одговорити неком својом жељом. Наиме, планирам да што више путујем, упознајем људе, земље и да притом едукујем, пре свега младе што више. Завршићу са утопијом. За мене је највећа срећа седети на плажи, окружен младим људима и учити их цртајући у песку.

Имаш ли нешто да поручиш за крај нашим читаоцима?

Поручио би им да никад не одустају. Били стари, млади, никад не одустајте. Знам да су ваши снови и жеље јачи док сте деца, да се мењају и слабе све више и више што сте старији, али немојте занемарити њихово дозивање. Препустите им се. Једноставно, крените да одговарате са ДА шансама које вам се указују и лепе ствари це почети да вам се догадјају. Избегните устаљено мишљење о неком неписаном реду којим се ствари морају одвијати (завршити школу, наћи посао, удати се, имати децу). Не, то није тачно. Пратите тај осећај у себи и видећете, једног дана наћићете себе на правом месту, срећнијим него икад пре.

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Odricanje od odgovornosti