Nemanja Živković: Guliver u zemlji Liliputanaca

Položaj mladih je u Srbiji prilično loš, naročito u manjim sredinama kao što je Pirot. Kao što svi znamo, velika je nezaposlenost i jako se teško dolazi do para da bi se otputovalo i do Beograda, centra svih dešavanja, a kamoli u neku drugu državu. Na svu sreću po mlade ljude, ima i onih koji još nisu digli ruke od njih i pokušavaju bar nešto da promene nabolje. Jedan od tih ljudi je upravo i Nemanja Živković. Mlad i veoma uspešan aktivista, bloger, organizator mnogih dešavanja za mlade, predsednik udruženja građana “Pirot E Publika” , ljubitelj prirode, borac za ekologiju i čovek koji obožava da čita.
Šta te je navelo da se baviš mladima, kako je sve to počelo?

Živim u Pirotu, koji je mali, srednjoškolski grad i te, sada već davne 2008. nije bilo nikakvih kulturnih dešavanja u gradu. Kao da je sve zamrlo, a mladi se predali. Moji drugovi, sada koosnivači udruženja “Pirot E Publika”, počeli su sa organizovanjem žurki i koncerata kako bi razmrdali pirotsku mladost i probudili je iz dugog zimskog sna a ja sam im se samo pridružio. Posećenost je bila i više nego odlična tako da smo shvatili da smo na pravom putu i da mladima u gradu baš to i treba. Uskoro smo napisali projekat o osnivanju prvog pirotskog prolećnog festivala za mlade “Primavera”, bez konkursa potražili pomoć od Opštine, dobili ga i tako je sve krenulo.

Koji su, po tebi, tvoji najveći uspesi?

Još uvek sam mlad za najveće uspehe, hehe.. Rekao bih da je moj najveći uspeh što sam rasčistio sa nekim kompromisima na koje sam pristao u prošlosti. Shvatio sam da ne želim da se bavim ekonomijom, našao sam se u neformalnom obrazovanju, u radu sa mladima, i pokušavam da zaradim za život radeći ono što volim, što je izuzetno teško, čak se u nekim trenucima čini i nemogućim.

U Pirotu predstavljaš osobu koja najviše radi za mlade. To donosi i veliku odgovornost. Kako se nosiš sa tim?

Hvala na komplimentu. Lepo je to čuti. Ne znam da li bih se složio da baš ja radim najviše za mlade, ali istina je da radim dosta toga. Iskreno, uvek sam bio odgovoran u onome što radim. Uvek ću u sebi čuvati onog dečaka iz detinjstva, ali kad je potrebna ozbiljnost uvek sam prvi. Do pre nekoliko meseci osećao sam se bukvalno kao Guliver u zemlji Liliputanaca. Često sam se pitao, pa i sad se pitam, za koga ja to radim i zašto radim? Ko to ceni? No uvek mi je u mislima istina, a to je da me ne zanima šta će drugi misliti. Bitno mi je samo da mladi shvate koje su to prave vrednosti, da izađu na pravi put. Hoću da im pružim šansu koju ja nisam imao. Srećom, pojavila se grupa ljudi u Pirotu koja želi isto što i ja, tako da se nadam da ćemo zajedničkim radom uspeti da ostvarimo svoje zamisli.

Možeš li da nam kažeš nešto više o udruženju građana “Pirot E Publika” čiji si ti inače predsednik?

Udruženje je nastalo 2008, zvanično registrovano 2011. Dakle, još uvek smo mladi.  Okupili smo izuzetnu grupu mladih ljudi i naš cilj je unapredjenje života mladih u Pirotu i Srbiji uopšte i to pokušavamo da radimo kroz organizaciju volonterskih kampova, treninga, omladinskih razmena, konferencija, tribina, književnih večeri i sličnih manifestacija. Za nešto više od godinu i po dana uspešno smo implementirali više od 60 projekata, pokrenuli prolećni festival za mlade, postali deo najvećeg globalnog čitanja poezije na svetu pod nazivom “100.000 pesnika za promene”, ali i korganizatori najvećeg internacionalnog volontersko/naučno/istraživačkog kampa u zemlji koji svakog leta poseti više od 200 učesnika iz Srbije i inostranstva. Trudimo se da u okviru programa EU “Mladi u Akciji” damo priliku što većem broju mladih ljudu da putuje, jer svi znamo kakva je situacija sa nezapošljenošću u Srbiji. Takođe, radimo i kao treneri, odnosno facilitatori u oblasti neformalnog obrazovanja što mi je izuzetno drago.
Evo i stranice udruženja “Pirot E Publika”

Pored svih obaveza stižeš i da pišeš blog. Koje su teme tebi kao mladom i veoma aktivnom čoveku interesantne?

Blog sam počeo da pišem usled nedostatka prostora za neko “javno pisanje”. Ne možeš na društvenim mrežama razglabati na dugo i na široko jednu temu. Rešenje je bilo otvaranje bloga, gde ću moći da pišem sve što me zanima. Pišem kad imam potrebu da nešto kažem, bila to neka tema vezana za mene lično ili opšta. U radu sa mladima sam shvatio da oni nemaju neko mesto gde će svako moći da svrati i da pročita o uspesima tih mladih, talentovanih ljudi, da otkrije neke nove za koje do tad možda nije čuo. S toga sam otvorio još jedan blog koji je posvećen promociji talentovanih, uspešnih, mladih ljudi iz celog sveta.Link tog bloga možete videti
OVDE

Koji su ti ciljevi za budućnost?

Teško je u Srbiji planirati dugoročno, tako da ću odgovoriti nekom svojom željom. Naime, planiram da što više putujem, upoznajem ljude, zemlje i da pritom edukujem, pre svega mlade što više. Završiću sa utopijom. Za mene je najveća sreća sedeti na plaži, okružen mladim ljudima i učiti ih crtajući u pesku.

Imaš li nešto da poručiš za kraj našim čitaocima?

Poručio bi im da nikad ne odustaju. Bili stari, mladi, nikad ne odustajte. Znam da su vaši snovi i želje jači dok ste deca, da se menjaju i slabe sve više i više što ste stariji, ali nemojte zanemariti njihovo dozivanje. Prepustite im se. Jednostavno, krenite da odgovarate sa DA šansama koje vam se ukazuju i lepe stvari ce početi da vam se dogadjaju. Izbegnite ustaljeno mišljenje o nekom nepisanom redu kojim se stvari moraju odvijati (završiti školu, naći posao, udati se, imati decu). Ne, to nije tačno. Pratite taj osećaj u sebi i videćete, jednog dana naćićete sebe na pravom mestu, srećnijim nego ikad pre.

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Odricanje od odgovornosti