Отворено писмо америчкој филмској „Академији”
Autor: Иван Лалић
ФОТО: Sf pogled
Поштована америчка филмска Академијо,
Пишем ти први пут у нади да ово писмо неће завршити у канти за отпатке. Филмофил сам и долазим из једне мале земље коју ти сада знаш под називом Србија. За нас си углавном могла да чујеш по неким ружним стварима и сјајним спортистима. По нашем „доприносу” светској кинематографији, тешко. То ипак не значи да ми овде у Србији не волимо филм и филмове. Напротив. Ако судиш по томе у коликом се броју окупимо за наш најпрестижнији филмски фестивал, „FEST”, ти би, „Академијо”, могла чак и да кажеш да су Срби народ најфилмскији. Ако би пак ван тих десетак дана почетком марта посетила један од укупно три људска биоскопа, колико има наш главни град Београд, могла би да схватиш да се овде редовни посетиоци биоскопа броје на стотине. Дневно. Месечно, на хиљаде. У милионском граду. Е, међу тим стотинама сам и ја. Редован сам у биоскопу, идем на „ФЕСТ” и чак помало аматерски коментаришем филмове по демократским интернет меридијанима. Ти наравно знаш шта је то демократија, пошто си смештена у епицентар филмске индустрије најдемократскије земље света – Америке. То значи да можеш да радиш шта хоћеш, али и да о теби може свашта да се напише. Ту долазимо до теме овог писма.
Одавно те више не поштујем, „Академијо”. Као што би то рекао један од мојих најбољих пријатеља, ти си, цитирам, „одавно започела један низ неправди, који никада нећеш прекидати, већ ћеш само повремено награђивати оне који су то одавно заслужили за погрешне ствари”. Крај цитата. Како већ газим ране тридесете, а филмове гледам од детињства, то значи да иза себе сада већ имам четвороцифрени број одгледаних остварења и да сам свој филмски укус и став поприлично формирао. То, такође, значи да ме твоји мејнстрим и комерцијални блокбастери више не занимају. Да су ми постале одбојне социјално ангажоване теме (расизам, болести, дефекти, патриотизам), које ти већ деценијама награђујеш „златним дечацима”. Пратим још пар ваших преосталих великих глумаца и редитеља и од скоро и једну „оскаровску” категорију. У њој твоја политичка коректност ипак има границе и она крије далеко боље филмове од оних у главној конкуренцији.
Како се врхунац твоје активности поклапа са нашим „ФЕСТ-ом”, то је значило да имам прилику да ових дана одгледам уживо и неке филмове који су измакли торент пиратима и који нису измакли жиријима по мање славним фестивалима, попут Венеције, Берлина и Сан Себастијана. Ти то ниси могла ни да знаш, али мото овогодишњег „ФЕСТ-а” био је: Није све црно-бело. У мом случају, није све енглеско-америчко. Изабрао сам пар филмова које сам желео да упоредим са двоипосатном уметничком насумичном компилацијом кадрова Рима, добре музике, филозофирања о смислу живота и потпуног одсуства радње и поенте коју си ти ове године наградила „Оскаром” за најбољи страни филм. Другим речима, кренуо сам на свету мисију проналажења бољег филма са неенглеског говорног подручја у 2013. од италијанске „Velike lepote”.
<�имг цласс срц="хттп://дереквиннерт.цом/вп-цонтент/уплоадс/2014/01/5149.јпг" />
Већ у самом старту, ниси имала среће. Прво па мушко. Мушки филм, мушка екипа, мушка тема. Рат, али не патриотизам. Рат међу обичним светом. Нормалним људима. Међу Естонцима у Абхазији. То је део Грузије. То су сасвим сигурно шпанска села за тебе, али то не значи да тамо људи не снимају одличне филмове. Мале филмове, са малим буџетима, као што су то „Mandarine”. С, практично, само четири глумца, попут позоришне представе. Непретенциозне. Људске. Велике. Са моћном антиратном поруком. Да се за само сат и по толико најежиш да мораш да се огрнеш јакном у нашим пословично загушљивим и спарним биоскопима. То су та теби потпуно непозната чуда грузијско-естонских копродукција, поштована „Академијо”.
Ако је то био увод, разрада је била брутална. А мој овогодишњи „ФЕСТ”, моје емоције, душу и људскост до танчина разрадила је једна теби не тако опскурна кинематографија. Јапанска. Европа је увидела колико је „Kakav otac, takav sin” велики филм у малом паковању. Баш као што су и Јапанци мали, а велики. Као народ, али и као кинематографија. Жири у Кану га је наградио, а ти га ниси ни регистровала, „Академијо”. То хируршки прецизно сецирање двеју породица суочених са поражавајућом чињеницом да су шест година неговали и волели дете оне друге заједнице, а не своје. Плакали смо, „Академијо”, од неудобних столица у Дому синдиката, а плакали смо и јер нас је режисер и сценариста Hirokazu Korida дотакао, потресао и поставио нам нека сумануто тешка животна питања. Питања која би ти требало да награђујеш, али у свој својој охолости то не чиниш.
<�имг цласс срц="хттп://ввв.пеацеандловефилм.се/вп-цонтент/уплоадс/2014/02/ХД_236072_рев.јпг" />
То су за тебе „мали” филмови. Па шта тек онда да ти кажем за две „мале” тинејџерске драме? Словеначку, о ђацима у средњој школи који се побуњу против свог разредног старешине ког окривљују за самоубиство њихове другарице, звану „Razredni neprijatelj”. Грузијску, о вртлогу затуцаних обичаја, беде и безнађа кавкаске државе и борби две најбоље средњошколске другарице са тим вртлогом, познату као „U cvatu”. Мали, микрофилмови, а добри. Словеначки са квалитетним дијалозима, а грузијски са одличном фотографијом.
А то је оно битно, зар не? Фотографија и музика. То си похвалила у „Великој лепоти”, јер тамо нема ничега другог. Ни сценарија, ни драме. Ни поруке, ни смисла. Све то што ови филмови које сам ти побројао имају. Све оно што има и један „твој”, амерички филм. Револуционаран, визионарски, актуелан, духовит и необичан. Сјајно одглумљен, перфектно muzički испраћен. Да, за филм „Ona” си чула и утешила га „Оскаром” за сценарио. Чисто да га барем мало испоштујеш. Да не испадне да си потпуно застранила у свим конкуренцијама.
„Академијо”, желим ти брз опоравак од твоје тешке и дуге болести неправдитиса. Не толико због тебе саме, колико због нас, филмофила. Јер, хтели ми то и ли не, плебс може чути за све ове сјајне не црно-беле и неенглеске филмове само преко тебе. На нашу жалост, а на твоју срећу. Јер, да људи знају колико брљавиш, можда те онда не би толико поштовали и пратили. Можда би онда кренули на свету мисију откривања квалитетног филма и мимо тебе. И тиме те угасили.
Са поштовањем,
Твој Филмофил.
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
