Никола Поповић: Парлез-воус франçаис?

Студент је Филолошког факултета, заљубљеник у француски језик и културу, члан аматерског позоришта и велики љубитељ књижевности. Привлаче га изложбе, позориште и филм. Ужива у дружењу са пријатељима и музици, а поред свог посла успева и да се бави хуманитарним радом. Поводом организовања бесплатног курса француског језика, о томе како је дошао на идеју да дели своје знање и љубав према француској култури и језику и шта му је била намера тиме да постигне, разговарали смо са Николом Поповић.

Како се родила љубав према француском језику?

Код мене се прво родила жеља да предајем у школи и француски ми је заправо био идеално решење јер сам волео да га учим. Велики допринос мојој љубави према француском језику дугујем мојој професорки Снежани из Средње школе, која је умела да ме заинтересује за овај предмет. Желео сам да га учим више од осталих предмета и уживао сам у томе.

Одакле идеја за организовањем школе језика?

Једном приликом сам у цркви св. Александра Невског видео распоред свих предавања, лекарских термина и рада народне кухиње у Верском добротворном старатељству ( ВДС), што ми је привукло пажњу, само што тада нисам знао о чему је реч и шта је ВДС. Гледајући распоред, видео сам да су имали три понуђена језика, али не и француски, и тада ми је синула идеја - зашто не бих ја предавао француски? Међутим, прво сам кренуо са волонтерским радом у виду посета деце у домовима и обилажења старијих особа, да би се већ следећег септембра договорио са свештеником Владимиром Марковићем који руководи овим центром за покретање курса, што се показало као сјајна иницијатива.

По чему се овај начин рада разликује од класичног курса језика?

Овде постоји слобода у планирању часа, слобода у међуљудским односима. Немам потребу за било каквим доказивањем ауторитета већ само мало озбиљније координишем, што час заиста олакшава у много чему. Људи који заинтересовани долазе, немају потребу да га ремете на било који начин, што оставља више времена за рад и игру, јер се ми често и играмо, кроз дијалоге рецимо.

Коме је намењен овај курс ?

Пре свега, на курсеве долазе они који желе да напредују, стекну одређено знање које им може помоћи у тражењу посла или обављању већ постојећег. Са друге стране имамо незаобилазне љубитеље француског језика који, нажалост, нису у ситуацији да плате неке друге школе или курсеве, али и школарце којима ово дође као неки додатни час. С обзиром на то да је курс отворен за све и да нико није у обавези да било шта плаћа, присуствује или доказује, заинтересованост је апсолутна, јер долазе они који желе да дођу, што аутоматски ствара једну лепу атмосферу јер сви желе да нешто науче.

О чему разговарате?

Нажалост, због саме концепције курса, али и временског ограничења, не проводимо много времена разговарајући већ радећи. Трудим се да за сваку ситуацију о којој учимо дам пример из свакодневног живота, и да на неки начин приближим француски менталитет нама, како би га лакше схватили, а самим тим и прихватили у учењу.

Како изгледа један ваш час?

Обично почнем да говорим на француском, али једноставне ствари и понављам оно што смо последњи пут радили. Тада су сви најодморнији и тада вршим благи притисак да свако понешто каже на француском или одговори на неко питање. Након овога, бавимо се вокабуларом, пишемо нове речи које сам употребио за време причања на француском, нове глаголе које мењамо кроз лица и мало се бавимо примерима. После прелазимо на лекцију, читање, имитирање, домаћи.. и тако обично и завршимо.

Да ли је тешко радити са одраслим 'ђацима' ?

С обзиром на то да на курс долазе заинтересовани и они који желе да нешто науче, не бих никада рекао да је тешко. Штавише, делује ми лакше од школског начина рада где већина деце могу бити заиста јако немотивисана да нешто науче на часу француског. Ја овде тих проблема немам и сам често нешто ново откријем и научим што ми представља додатно задовољство.

Шта је био твој циљ када си се одлучио на овај корак?

Да стекнем искуство у предавању, али и да сам на неки начин допринесем целој причи волонтирања или помагању другима. Сада, рецимо, курс више не држим сам, већ са једном колегеницом која је такође пожелела да ради исто. Сада имамо групе, трудимо се да изађемо у сусрет онима који се касње појаве итд. Овај курс од самог почетка није био обавеза, већ једно интересантно дружење, па зато га и не доживљавам као неки "посебан" корак.

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Odricanje od odgovornosti