Чекајући Нову годину...
Autor: Слободанка Берић
ФОТО: Safeaccessnow
Сваке нове године осећам се посебно. Увек је то као неки нови почетак, а ја највише волим почетке и новине. Мада, она недеља пред Нову годину је у ствари та коју волим. Кићење јелке, куповање поклона, сређивање стана у смислу да блиста. Ипак summa summarum, дође и та најлуђа ноћ, избројимо сви те секунде до дванаест, замислимо посебну жељу и за тренутак се све заустави.
После тога иде оно наздрављање, честитање, љубљење, теку потоци шампањца и заправо се сви надамо да ће у тој тек отпочетој новој години све бити много боље, лакше, лепше, једноставније.
Онда се ноћ наставља, тачније дан очекивања или неочекивања, како год, има и нас реалистичних који из искуства знамо да се ништа сензационално неће десити илити променити, мада опет нам је некако свима лакше да се надамо и верујемо.
Уф, заборавих да поменем поклоне.
Јесте, и то оне испод јелке, које смо спремили једни другима. Онда после поноћи отварамо те поклоне и радујемо се што смо обрадовали оне до којих нам је стално и што су ето и они обрадовали нас.
После кад се слегни сви утисци, следећи дан смо већ преспавали.
И ништа се није променило, све је исто као што је било. Само сте старији за ту једну годину, фрижидер вам је празан, стан у хаосу, ноћ долази раније него што сте је очекивали и све по старом. Каква црна нова година?!
Али ја јесам стално узбуђења и одушевљена са самим дочеком, међутим, све више ми се чини да је то као у оној Бекетовој драми “Чекајући Годоа“, што више чекаш то време спорије пролази, или чак пролази и невероватно брзо- како год, свеједно, крајњи резултат је исти. Не дочека се ништа, само понављање чекања до у бесконачност. Чак ни сами не постајемо бољи, лепши или млађи: напротив, све смо гори и гори. Енергија за дочеке се истрошила. Ишла сам на журке, игранке, тргове, седељке, у госте итд. и увек је некако после поноћи већ све било готово- истинска радост је постојала само уколико сте били или заљубљени или пијани па вам разум није био ту! У супротном сами себи покваримо све: или је тако увек у ствари, само се лажемо да није!
Мени је све то мало. Читава та понуда која се у животу добија је слаба, а и нисам само седела и чекала, ишла сам и у набавку, предузимала потезе, покушавала да променим, али увек сам се суочавала са истим: то што ја тражим од живота (људи) не постоји! Или ја тражим превише! Аха, дакле ту смо. Јесте ли онда сви ви остали задовољни?
Можда је проблем само у мени. Треба се вероватно задовољити тим како јесте.
Пуцњи у поноћ су израз среће и незадовољства у исти мах.
Нова година је отпочела, као и нови живот...
Кад си млад имаш визију среће, после само се удаљаваш све више и више од онога што си желео да постанеш.
Тај нови живот и даље ми је у плану, само некако никако да окончам овај стари.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
