Tweet

"Идеални положај писца је када он живи у своме свету, без размишљања о томе да ли ће га неко критиковати због тога", речи су Давида Албахарија изговорене на књижевној вечери одржаној у петак, 7. фебруара у Дому културе Нови Бечеј.

Autor: Đурица Милићев

Вече је организовано под покровитељством новобечејске Народне библиотеке, Дома културе и саме Општине Новог Бечеја. Сврха вечери је било подизање културног живота у Новом Бечеју, промоција песничења и промоција недавно издатих књига Давида Албахарија. У нешто ранијим часовима, истог дана, у сали О.Ш. "Милоје Чиплић", одржано је песничење (печатно-литерарни-концерт) под називом "Писац је печат" . На песничењу, уз Давида Албахарија, печатну сарадницу Љиљану Илић и београдску групу "Шкарт", учествовали су и млади из општине Новог Бечеја, уз музику, песму и књигу. Са почетком од 20 часова одржано је књижевно вече, а оно је протекло...

Давид Албахари, српски писац јеврејског порекла, рођен је 1949. године у Пећи. Мајстор у писању кратких прича, своју прву збирку издаје 1973. године, под називом "Породично време" која добија добру критику од стране критичара Bogdana Petrovića , а Албахари епитет "даровити, млади писац... од непроцењиве вредности" . 1982. године издаје књигу "Опис смрти" за коју добија награду "Иво Андрић", такође, добитник је НИН-ове награде за роман "Мамац" 1996. године, и награде "Златни сунцокрет" за књигу "Сваке ноћи у другом граду" 2008. године, а његова дела преведена су на 18 језик. Од 1994. грађанин је Калагарија, градића у Канади, где је како и сам каже, пронашао мир и хармонију коју је желео да приушти својој себи и породици. Последњих година живи на релацији Србија - Канада.

Почетак вечери, обележила је уводна реч писца о својим књижевним почецима, и о свом некадашњем животу у Југославији. Било је речи и о његовом одласку у Канаду, који како сам тврди "није био из политичких разлога", насупрот тврдњама многих, већ из очајања због дешавања на просторима тадашње СРЈ и наводи: " Једини разлог је била жеља, потреба и одговорност да својој деци обезбедим одрастање на мирнијем месту". Далеко од своје домовине, која је тада били у чељустима рата, осетио је потпуну слободу да ствара, али уједно и ограничење јер "где год сам хтео да кренем, свугде ми је било далеко". Сама промена, и ново окружење навели су га да јасније види неке ствари.

Данашњу политичку ситуацију у Србији није коментарисао, а на питање може ли се у Србији стварати, а притом се не бавити политиком, одговорио је: " Ево ја сам пример да може". Овај одговор дочекан је громогласним аплаузом , као и одговор на питање како доживљавате своје награде? - " Награда је нешто лепо и нешто страшно", објашњавајући притом да награда , иако је заслужена, са собом доноси велику одговорност - "Од вас се, након награде, очекује само да будете бољи."

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с30.постимг.орг/лqфје7xо1/Албахари_2.јпг" />

Као велики обожавалац америчке књижевности, коме су узори Томас Пинчон, Джон Апдајк, Роберт Кувер и други, наводи да је доживео велико разочарање, када је на факултету, на ком је предавао, а који је изнедрио много младих америчких писаца, од којих су неки достигли светску славу, сазнао да неки од њих, никада нису чули за малопре поменуте писце, а који представљају основу америчке књижевности. Међутим, веома се пријатно изненадио када је открио да су нека дела ових писаца читанија у Србији него у Америци.

Време је летело у друштву овог харизматичног човека, богатог знањем и великим успехом иза себе, а истовремене изузетно скромног и реалног. "Како доживљавате себе?", накона кратке паузе следио је одговор: "Доживљавам себе као похлепног читаоца." Албахари каже да највише треба веровати у себе и водити се неким својим унутрашњим осећањима, само тада моћемо остварити своје циљеве .

На питање једног од чланова публике, како проводи свој радни дан, одговорио је: "Када сам у Србији устајем у пет часова ујутру, попијем кафу, прочитам новине. Након тога, кум ме обавезно позове код себе на кафу, па и код њега попијем кафу. После тога, увек ми дође неко од пријатеља па и са њима попијем кафу. Ту већ почиње да пада вече, а ја до тада нисам ништа урадио. Онда рано легнем како бих могао да устанем ујутру у пет сати, али од силне кафе не могу да заспим, па останем будан дуже него што бих требао. Што се тиче Канаде, тамо устајем мало касније, око седам часова. Након тога, имам цело преподне, и део поподнева, за себе, јер су жена и деца у том временском периоду на послу. Тада радим, пишем, и имам довољно времена да се посветим послу. Због тога, свака два месеца враћам се у Канаду, како бих евентуално нешто и написао, јер у Србији од силне кафе не стижем ништа да радим."

Овом приликом промовисане су и недавно издате књиге "Пропуштена прилика" , за коју каже да је нешто најбоље што је до сада написао , затим "Мале приче" и антологија "Старост" . Из збирке "Пропуштена прилика", писац је прочиато кратку причу " Đубре је боље", која за поруку има да "љубав нија само слепа, већ је и глува, и има запушен нос" и да "највеће ђубре, сами правимо". А у складу са крајем вечери, прочитана је прича "Уверљив крај" из тематске онтологије "Старост", коју је издао у сарадњи са писцем Срђаном В. Тешићем, а која нам поручује "свака старост је књига" .


***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 до 35 година.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ