О тестаменту који вас неће оставити равнодушним
Autor: Иван Лалић
ФОТО: City magazine
Млади сте, перспективни и амбициозни. Студирате или сте студирали журналистику и сањате о томе да се бавите политичким новинарством. У Србији. У земљи у којој свака странка има своју новину/портал/ТВ и радио станицу, где новинари раде за минималац, ако су уопште и плаћени и продају се за ручак у кафани, могло би се рећи да сте ви заправо један утописта и потпуни ентузијаста. Да не кажем занесењак.
Ако ипак одлучите да пређете преко тих врло оштрих ограничења и упустите се у неизвесне новинарске воде на овим меридијанима, пред вама су два пута.
Први, утабан, који води преко подмлатка странака, приватних факултетских течаја и дигестивних трактова уредника. Сигуран, симболично обештећен и надасве досадан.
Ако пак не желите да играте по тим правилима, пред вама је трње, са врло, врло неизвесним и магловитим звездама у даљини. Пут ће вам бити тек симболично олакшан појавом блогова и „независних” портала, али вас ни то неће поштедети свевидећег орвеловског ока клике која у том тренутку управља нашом земљом.
Биће то пут којим се ређе иде.
Још увек сте ту? Добро, идемо даље.
Новинарство као професија изумире у читавом свету, па и код нас. Телевизија и интернет убијају једну новину за другом, неписменост и туђице нагризају редове чланака са свих страна, а жута је увелико заменила белу као подлогу за оловне знаке у вашим рукама. Ауторство је ствар неких давних времена и права је реткост пронаћи и на прсте једне руке побројати новинаре са ставом.
Па, зашто уопште губите време на све то?
Одговор знате. Зато што то волите.
Е добро, коначно негде напредујемо. То желите, о томе сањате и хоћете да будете у томе добри. Лепо срочено, али не тако лако за остварити. Одакле почети? На кога се угледати? Кога копирати? Како доћи до свог стила? Тешка питања, опскурни одговори. Мало угледних примера. Малтене непостојећа литература. Сужен маневарски простор. Блага клаустрофобија. Блага мучнина.
Лекова нема, али има нечег довољно сличног.
Има књига. Множина. А има и КНЈИГА. Једнина.
Више тестамент него књига. Збирка ауторских текстова, са великим „А”. Колекција ставова. Политички некоректних. Сурових. На моменте увредљивих и вулгарних. Беспоштедних. Бруталних. Са незаборавним метафорама, непоновљивим историјским паралелама и урнебесним поређењима. А све прожето стилом који је практично немогуће копирати. Да. Постоји тако нешто. Не верујете ми?
Слободни сте да одете до прве књижаре (оно где се продају књиге, а не пецива и кладионичарски тикети), трафике или колпортера (оне чике на улици што продају новине, књиге и календаре) и да за пар стотина динара купите књигу Алексадра Тијанића „Ja i niko moj”.
Па, где баш њега нађе од свих наших прослављених новинара са ауторским емисијама, бестселерима у књижарама и угледним каријерама?
Којих новинара? Којих ставова? Којег ауторства?
Александар Тијанић је један од оних људи који ће заувек бити осуђени на реакцију. Њега нисте и нећете моћи да читате, без да о томе имате свој став. Баш као што и он има свој став. Врло јасан. Оштар. Опредељен. Аргументован.
Али, зар није поента новинарства објективност?
Јесте, ако сте репортер или спикер. Ако сте аутор, онда без става нема ни ваше неплаћене колумне.
Добар политички новинар мора свакога да испоштује.
Да, ако је на страначком списку зарада. Ако је критичар, онда треба да назове ствари и људе правим именом.
Он се замерио свима.
Нажалост, то вас чека, ако нећете да идете у смеру у којем иду сви.
Он је могао са свима.
Јесте, накратко. Чим би се пукотине појавиле, он је ишао даље.
Он је пљувач, арогантан и увредљив.
Он јесте агресиван, на моменте уличарски нападан. Али га зато нећете побркати са другим „новинарима”. Он је СВОЈ.
А ТО заправо ви желите, зар не? Да будете своји?
Ако желите да прочитате тестаментарно завештање човека који је обележио српско новинарство у претходне две деценије, онда не можете имати бољи материјал у рукама од његове збирке објављених и необјављених текстова из тог периода.
Шта вас то онда чека кад прелетите преко прилично неинспиративног Чанковог увода?
Народски речено, шамарчина.
Текст о аждајином репу ће истог момента поларизовати ионако подељену Србију на две поле, цепајући кроз нашу политичку каљугу од 2000. наовамо. Сви ће ту бити побројани. Сви. И сви поткачени. Неки више, неки мање. Али без изузетка сви. Неки брутално, а неки перфидно. Почев од главешина, преко средњег/поданичког политичарског сталежа, па све до новинарчића из оне прве опције на почетку текста. Сви. Демократски. На равне части. Недобронамерно. Некоректно. Али надасве заслужено.
Критика ће бити и остати Тијанићево најјаче оружје у „Ја и нико мој”. Својом челичном песницом сезаће до времена, тема и догађаја којих се многи од вас не сећају, или су се били тек родили. До деведесетих. Косова. Крајине. Протеста. Убиства новинара. Бомбардовања. Петог октобра. Шестог октобра. Избора. Атентата. Приватизација. Интервјуа. Оснивања и гашења новина и телевизија. Кампања. Медијских линчева. Садашњице. Злокобне будућности, предсказане пред саму смрт. Смрт која је ову књигу зауставила, али је и симболично затворила.
„Ја и нико мој” представља одлазак једног од последњих великих новинара на овим просторима. Барем оних који имају свој став. Свој СТИЛ. Он вам се може допасти или вам може бити одбојан. Оно што гарантујем је да вас „Ја и нико мој” неће оставити равнодушним.
Они који не воле Тијанића, његову последњу књигу доживеће као фронтални напад на све што верују из свих оружја. Замераће му острашћеност, сврставање на једну страну, пљувачки стил и недоследност и биће вероватно бар делимично у праву. Они ће га испратити на онај свет као што су га дочекивали на овом, погрдама и омаловажавањем. Њима поручујем да ставе своје политичке ставове у страну и покушају да отворе неке нове видике.
Онима који пак цене Тијанића,, после ове књиге ће га засигурно ценити још више. Њима поручујем да купе старе добре графитне оловке и крену да подвлаче термине, реченице и фразе за цитирање. И молим их да их добро зашиље. Скалпелом, не резачем. Да подвучено цепа папир.
Тијанић би тако волео.
Баш као што би волео да ви кроз његов рад добијете подстицај да будете своји.
И ничији други.
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
